Sve tajne moskovskog hrama znanja

Specijalno za „Politiku”

Moskva – Čim se sleti na međunarodni aerodrom „Šeremetjevo”, putniku se nudi mnoštvo štampanih vodiča o najmanje sto najboljih mesta u Moskvi i okolini. U toj gomili podataka, za relativno kraći boravak u prestonici Rusije, teško se odlučiti šta pre videti i na koju stranu krenuti. Spisak niza udarnih tačaka zaista je impresivan. Počev od Crvenog trga, bajkovite Crkve Svetog Vasilija, Kremlja, prekrasne Crkve Hrista Spasitelja, brojnih muzeja, zadužbina i spomen-kuća, metroa, Novodevičanskog manastira, Boljšog teatra, parkova, bistroa, restorana…

Najposećeniji je, kažu domaćini, ipak Kremlj, za čiji i površni obilazak unutar zidina, ne računajući dugo čekanje u nepreglednim redovima ispred ulaza, nije dovoljan dan. A na tom putu, kod podzemne stanice „Arbatskaja”, na široko popločanom platou isprečila se džinovska skulptura Fjodora Dostojevskog. Izliven u bronzi, otac kultnog romana „Zločin i kazna” sedi kao na tronu, leđima okrenut ulazu u zgradu na čijem vrhu stoji natpis Lenjin. Tu, u toj gromadi od građevine, ogromnih dimenzija, smeštena je čuvena Ruska državna biblioteka. Kao što je menjala s godinama sadržaje i broj knjiga, dokumenata, materijala, stalnih i povremenih posetilaca i gostiju, menjala je i naziv. U ono sovjetsko vreme, negde od 1925. pa sve do 1992. godine, zvala se Državna biblioteka „Vladimir Ilič Lenjin”. Međutim, ogromna tabla sa imenom predvodnika Oktobarske revolucije, osnivača Kominterne i prve Komunističke partije, nije do danas maknuta sa fasade. Pa tako ime ruskog revolucionara i skulptura sunarodnika, jednog od najvećih pisaca svih vremena, čine, nezvanično, svojevrsni zaštitni znak ovog zdanja podignutog davne 1862. godine. Po veličini biblioteka se ubraja među pet najvećih u svetu, a kod kuće je poznata i dalje kao „Lenjinka”.

Uz kratku proceduru i male formalnosti, svaki stranac iznad 18 godina može, ako hoće, da provede čitav dan pa i sutradan pod svodovima ovog neverovatno bogatog hrama ljudske pameti i znanja. U prijatnoj tišini koju remete samo povremeni zvuci koji dopiru kod otvaranja i zatvaranja vrata brojnih čitaonica i sala (ima ih oko 40), sporadičnom hrapavom cviljenju fioka sa uskladištenim materijalima, šuškanju novinskih hartija ili knjiga koje se prelistavaju, potmulom batu koraka po glavnom stepeništu i lavirintu prolaza, kabineta i posebnih odeljaka po spratovima, niko nikom ne smeta. Niko ne priča suviše glasno, niko se ne dovikuje, niko ne telefonira.

Ovo carstvo od 45 miliona knjiga i materijala, koliko ih danas ima u savršeno urednom registru, kad bi sve zajedno bile poređane na policama, izračunao je neko, zauzimale bi bukvalno 275 kilometara puta. Ali to nije sve. Biblioteka ima jedinstvenu kolekciju ruske i inostrane dokumentacije na 247 jezika. Čuva i daje na uvid čitave specijalizovane kolekcije mapa, partitura, disertacija, audio-zapisa i novina.

Da se zavrti u glavi, od silnih utisaka, mnoštva podataka i brojki, eksponata po vitrinama, upaljenih lampi na stolovima za rad i čitanje, sjajnih slika i platna po okolnim zidovima, ljubaznog osoblja, gomile mladog sveta koji se meša sa profesorima, magistrima i doktorima nauka.

Po atmosferi, osećaju duhovnosti, lepote i pozitivnoj energiji slično, reklo bi se, stranac doživljava i kada uđe u Boljšoj teatar usred bela dana. Za svaku predstavu u zdanju Državnog akademskog velikog teatra Rusije, smeštenom na Teatarskom trgu, karte se kupuju tri meseca unapred. A na crnoj berzi karte koštaju od 200 do 1.000 evra.

Mnogi naši baletski poslenici tvrde da je Marinski (Kirov) balet iz Petrograda bolji od Boljšog iz Moskve. Možda. Ali oba su na svetskom glasu i vredi videti i jedan i drugi.

Jednoiposatno razgledanje ovog hrama scenskog pokreta, igre, pesme i muzike započinje pričom o istorijatu zgrade Velikog teatra podignute 1776. godine po želji i nalogu carice Katarine Velike. Koliko spolja sama građevina zadivljuje izgledom, jer je najbolji primer bogate ruske arhitekture iz sredine 19. veka (pročelje krasi osam visokih stubova na čijem vrhu se nalazi bronzana figura Apolona u upregnutim kočijama koje jure nebom), toliko unutrašnjost zaustavlja dah po simpatičnoj kitnjatosti i ukupnoj raskoši. Glavna dvorana, sjajne akustike, sa carskim ložama u crvenom plišu i pozlaćenim ornamentima, prostranim parterom sa 2.500 mesta i širokim balkonima, na šest nivoa, koje osvetljava prekrasni veliki kristalni luster (poklon Francuza) okružena je različito dekorisanim foajeima sa udobnim foteljama i šankovima.

Teško će se stranac, bez vodiča, snaći u tom lavirintu hodnika, dvorana, pozornica, sala za vežbanje i probe, radionica i spremišta za rekvizite, ali nema šanse da mimoiđe veliku garderobu, koja zauzima posebna mesto u zgradi. Kao što se zna, za ulazak u ovo pozorište važi nepisani kod oblačenja. Posebno za premijere pred čiji početak od ulaza defiluju tamna odela i dugačke haljine. A po kaputima i ostalim odevnim predmetima koja se tu ostavljaju pre ulaska u dvoranu, nije teško zaključiti, priča vodič, ko je iz kojeg društvenog sloja stigao na predstavu. Pa smo tako čuli da niko nikada, osim Staljina, nije sedeo u publici zaštićen neprobojnim staklom.

Da li je tom prilikom vođa Sovjeta imao na umu tragičnu sudbinu američkog predsednika Abrahama Linkolna koga je usred predstave u Fordovom pozorištu ubio popularni južnjački glumac Džon But, tek, centralna, carska loža po Staljinovom izričitom nalogu morala je da ima neprobojni štit.

A takva vrsta stakla, odmah uklonjenog i nikad više postavljenog pošto je Staljin napustio Boljšoj, može da se vidi samo još u nekom od 450 muzeja širom Moskve u kojem su izloženi najvredniji primerci i eksponati. Da ih posetioci ne bi dirali ili, nedajbože, ukrali.