Biserine suze i osmesi, malo vode i još manje para

Gornji Kaljin, Leposavić – Donekle, do sela Vračeva, asfaltnim putem, nekako se i može. A onda pravi slomovrat, gde se terensko vozilo naginje čas na jednu, čas na drugu stranu, a točkovi vise u vazduhu. I gde samo Bogu ostavljate da vam spase dušu. Tako sve do Gornjeg Kaljina, iz pravca Leška, varošice na krajnjem severu Kosova. Do mešovitog sela podno obronaka Rogozne, na osmom kilometru od magistralnog puta. Tu, gde Srbi i Muslimani vekovima žive kao jedan i gde niko nikog nije popreko pogledao.

Sve je manje ljudi u Gornjem Kaljinu. Tek šezdesetak. Mladi otišli put Leposavića i Novog Pazara.

Pred trošnom smo čatmarom Bisere Ibrahimović, žene koja je pre 14 godina ostala bez muža, sama sa sinom Amerom i svekrvom koju je do pre nekoliko godina bolesnu pazila.

Naherio se kućerak, koji je u dnu i štala za desetak koza, otpali blato i slama, strahotno se pokazale grede nekad jake i stabilne kuće, kakve su se u to vreme pravile u selu.

Da obor nije pun koza, dvorište kokošaka i petlova „italijana”, da se ne muvaju kučići i da radnici ne šaluju zidove nove kuće, teško bi bilo i pomisliti da živo čeljade tu živi.

– Evo me, evo – čuje se Bisera, lepa žena, napunila 52. godinu, pomaljajući se na vratima bez jednog stakla.

– A, ti si, Mihrete. Ajte, dobrodošli – obraća se Mihretu Salkoviću, komšiji iz susednog sela Rvatska, kojem će, kako smo kasnije čuli, ostati zahvalna dok je živa.

Upravo je Salković, direktor Kancelarije za manjine i zajednice u opštini Leposavić, koja radi po kosovskom sistemu, uspeo da izdejstvuje da se Biseri i njenom sinu napravi nova kuća.

– Ja sam predložio, a hvala gradonačelniku Jablanoviću, koji je prihvatio – odsečno kaže Salković.

Tu, u dvorištu, uskoro će biti sagrađena kuća od 80 kvadrata. Ostalo je još posla. Treba unutra da se gletuje, postavljaju podovi... ali i nabavi nameštaj.

Bisera ode da pristavi kafu.

U hladu stoletnih hrastova, naspram Koma, na nadmorskoj visini od 800 metara, gde narod uzgaja krompir, pasulj, žito, kukuruz, maline i borovnice, gde drži pune štale i obore goveda, ovaca i koza, sve plamti od vrućine.

Rukom da dohvatiš „granicu” sa Srbijom.

– Evo, tu iza brda su Izbice. Prelaz od kojeg je 18 kilometara do Novog Pazara – pokazuje ka visovima Rogozne Mihret, oženjen i otac dvoje dece, koji živi dole, u selu Rvatska, u dobrostojećoj porodici i koji se „stalno bori kako bi sirotinji, bez obzira na veru, pomogao”.

– Poslužite se i medom. Otac mi pre neki dan doneo – nutka Bisera medom, kafom i cigaretama.

– Ne pušim, al’ imam, da se nađe kad ko naiđe – smireno, nekako gospodski izgovara ova žena, koja se hrabro i „muški”, godinama nosi s bedom i sirotinjom, svih ovih godina otkako je ostala udovica.

Tu, u vrletima planine, koja svoju tešku narav posebno zimi pokazuje. Kad, od oktobra do maja, samo najjači prte put dole ka Vračevu i Lešku.

Odjednom se nadu vetar, poče seno u naviljcima da leti.

– Rekoh ja, danas je Prokopije. Nije trebalo ništa oko kuće da se radi. Jeste da nije naš praznik, al’ je težak. Sećam se, svekar i muž, tek ja bejah došla, vezivali žito u snopove. Kad ono, dunu vi’or, snopovi se tamo obretoše – zabrinuto, u dahu, izgovori Bisera, dok joj se oči napuniše suzama.

Priča kako je pre dve godine, na Đurđevdan, sinu branila da seče drva.

– Kažem mu, nemoj Amere, Đurđevdan je. Ne praznujemo, al’ poštujemo teške, srpske praznike. Ne htede da me posluša. Iseče ga motorna testera, jedva ga u Mitrovici spasili. Nisam otad dobro. Pritisak me muči. Samo mi je još ta muka trebala.

Nastade tišina, a planinka teškim ogrubelim rukama briše suze.

– Hajdemo u kuću – prekinusmo tišinu.

Pod strehom zaleg’o pas Lesi, ne pomera se. Na vratima, od tri stakla jednog nema. Zimi, kaže Bisera, kartone namiče.

Unutra kao na filmu. U kuhinji bez prozora sulundar „smederevca” upro kroz dotrajali plafon s kojeg otpadaju blato i slama. Ne vidi se od mraka, jer je „struja slaba”.

U drugoj sobi dotrajao kauč, iskočili federi. Zelena starinska vitrina, koja je izgubila boju. Ta soba je i bačija i ostava. U ćošku džak brašna „tip 500”, džak trica, na zidu dotrajale petrolejske lampe, fenjeri...

Kupatila nema. Imaju neko dotrajalo i ulubljeno mesingano korito.

Bisera sa sinom, koji je napunio 18 godina i završio za automehaničara, živi od socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Od 15.000 živi i preživljava ova malena, dvočlana porodica.

U „gostinjskoj” sobi, onoj koja je iznad štale s kozama, dva dotrajala kreveta, sto, četiri stolice i televizor koji ne radi.

– Gledalo bi dete. Ne radi, poodavno. Ne pitaj ništa – jeca Bisera u sobi, gde su svud okolo slike Amerove. S maturske večeri. Lep momak, doterao se za slavlje.

– Išao u drva i zaradio za odelo. Sve sam birao – ozari se Biserino lice dok priča o sinu koji je „jadan, rano ostao bez oca”.

U ćošku – procvale muškatle.

– Eh, ko svaka žena – jedva se izmami osmeh na licu ove vredne planinke, koja jedva stiže „gorke” suze da briše.

Plafon samo što se ne sruši.

– Je l’ vas strah? Noću može krov da vam padne – pitamo.

– Strah, još kako.

U novu kuću Bisera i sin mogli bi da se usele već krajem leta. Ali, faliće tu još mnogo šta. Nedostajaće nameštaj. Kreveti, ormani, frižider, zamrzivač, šporet na drva... i televizor.

To Bisera i sin ne mogu da kupe. Sin ponekad ode u drva, zaradi nadnicu. Tog dana nije bio kod kuće. Poslom je otišao u Lešak.

A faliće i voda!

Bisera ima bunar, na oko 150 metara od kuće. Ali u bunaru je oduvek malo vode, tek toliko da može sudove i veš da opere. I da se ona i sin „izmiju”.

Baštu nema, ne može da zaliva. Kupi, kaže, paprike i paradajz, kupi „kad stigne pomoć i dodatak”.

A brine se da joj dečji dodatak ne ukinu jer je Amer punoletan.

Hvali Bisera rođake, kaže „daje nam dever vodu, kako bismo kuću pravili”.

– Kako bez vode? – pitamo Salkovića.

Čujemo da ne bi mnogo para trebalo da se voda dovede, odozgo iz brda. Da se ne pati porodica Ibrahimović, koju je „veliki jad, godinama bio”. I koja i sad teško živi.

Ponovo se naduo vetar. Uznemiri se stoka.

Obećasmo Biseri da se vidimo za Bajram.