Ne osporavajte ORA

Poslednjih godina, sve do danas, svedoci smo da mnogi osporavaju ne samo nesumnjivi doprinos ratnih generacija u herojskoj borbi protiv fašističkog okupatora nego i ogromne uspehe u posleratnoj izgradnji, vidljive na svakom koraku.

Takvog neistinitog osporavanja, evo, nisu pošteđene ni milionske generacije mladih učesnika u slavnoj epopeji omladinskih radnih akcija. Jedan od takvih pokušaja zabeležen je i u „Politici” (Milomir Dobrić, „Kazne za neposlušne omladince”, Među nama, 13. jun).

Gde je stvarni izvor Dobrićevih besmislica, prema kojima su, navodno, zbog odbijanja da idu na izgradnju omladinske pruge Brčko–Banovići mnoge gimnazije isključivale učenike (Treća beogradska 250, Kragujevačka 79, Niška 70, Smederevska 23…), da studenti koji su odbili da idu na ovu ORA nisu mogli da nastave studije niti da dobiju diplome o završenom fakultetu itd.? Pravi odgovor na ovo pitanje moguće je naći u knjizi Pere Simića „Draža”, o četničkom komandantu Dragoljubu – Draži Mihailoviću. Na poslednjim stranicama te knjige, pored drugih netačnosti, jesu i one koje je doslovce preuzeo Dobrić. A reč je o izveštaju ratnog potpredsednika jugoslovenske izbegličke Vlade Mihe Kreka, pisanog u Rimu, oktobra 1946, koji je u celini preuzeo i u pomenutoj knjizi objavio Pero Simić. I sve to bez provere.

U Krekovom tekstu naveden je i podatak da se iz viših razreda svih šest beogradskih gimnazija za odlazak na ovu prugu prijavilo samo 240 učenika, a otišlo 120. A Pero Simić, kao bivši omladinski rukovodilac, trebalo bi da zna da se za svaku radnu akciju, u zavisnosti od veličine objekta, određivao ukupan broj brigada i učesnika i, srazmerno, raspoređivan na sve republike i pokrajine, a one na srezove i gradove. Prema tome, beogradskim gimnazijama iz te kvote nije ni moglo pripasti više od jedne brigade za prugu u dužini od 90 kilometara.

Iznenadio sam se kad je „Politika” objavila ovakve grube neistine, a svako ko poznaje vreme na koje se odnose nazvao bi ih besmislicama. Zna se da je tada (1946) jedina partija, KPJ, kao što to i danas rade partije na vlasti, određivala ko će biti na čelu pojedinih institucija, pa i gimnazija. Prema tome, svi direktori gimnazija koje su, navodno, isključile toliki broj učenika zbog odbijanja da idu na radnu akciju bili bi ne samo smenjeni nego verovatno i uhapšeni kao „narodni neprijatelji”.

Koliko je to besmisleno, poznato je i samom Dobriću (bio na 4-5 radnih akcija). On zna da se, po pravilu, za akcije uvek prijavljivalo više omladinaca i omladinki nego što je bilo planirano. Ovde ću navesti samo dva primera.

Čim je doneta odluka o učešću omladine u izgradnji pruge Brčko–Banovići, brigade su nicale svuda. U svim mestima prijavljivalo se tri puta više omladinaca i omladinki nego što je bilo planirano: u požarevačkom okrugu, umesto planiranih 200, javilo se više od 400 mladih, u Lici je traženo 250, a prijavilo se 1.000, u Dalmaciji, umesto 500, upisalo se 1.200, u Baniji, umesto 250, javilo se njih 400. U prvoj smeni radilo je 18 brigada iz Srbije, sa ukupno 4.737 omladinaca i omladinki.

Istinite legende na izgradnji Novog Beograda ispisale su studentske brigade Beogradskog univerziteta. Kada 1949. nisu pod krov bili stavljeni svi blokovi Studentskog grada i deo palate Predsedništva vlade (danas Palata „Srbija”), krajem novembra te godine ponovo su pozvane studentske brigade, one koje su tog leta već bile na izgradnji Novog Beograda. Za dva dana prijavilo se dva puta više studenata nego što je traženo! Prednjačile su već proslavljene studentska brigada Ekonomskog fakulteta, sa 500 prijavljenih, Filozofskog fakulteta, sa 300, Pravnog sa 380. Posle kraćeg petodnevnog kursa, ponovo se, svakodnevno, ceo mesec dana, orila pesma beogradskih studenata.

Objavljivanjem Dobrićevog priloga „Politika” se nesvesno uključila u kampanju omalovažavanja i skrnavljenja ogromnog doprinosa dvomilionske armije mladih, koja je poletno i, često s požrtvovanjem do krajnjih granica, učestvovala u izgradnji svih većih industrijskih, saobraćajnih i drugih objekata, što je veoma detaljno, na 1.200 stranica, rečju i fotografijama, prikazano u monografiji „To su naših ruku dela”, objavljenoj 2014. godine.

Autor nekoliko knjiga o omladinskim radnima akcijama u SFRJ