Brisanje prošlosti u Ukrajini

U situaciji neprijateljstva između Ukrajine i Rusije i rastućeg straha od unutrašnjih „petokolonaša”, vladajuća ukrajinska elita očigledno smatra da je redizajniranje nacionalnog identiteta jedan od načina da se zemlja zahvaćena ratom i gubitkom Krima sačuva od dezintegracije. „Preporod” nacije planski se ostvaruje brisanjem istorijskog sećanja na međuzavisnost Ukrajinaca i Rusa i oživljavanjem uspomena na borce iz zapadne Ukrajine tokom Drugog svetskog rata. Nedavna ukrajinska pobeda na Evroviziji pesmom „1944” Susane Džamaladinove dolazi upravo u jeku jačanja ambivalencije prema Rusiji. Smisao zajednice Ukrajina danas pokušava da odbrani, upravljajući sećanjem. Uloga sećanja u našim životima nimalo nije nevažna. Društva pomoću sećanja određuju svoja uverenja i stavove, iz čega kasnije proizilazi određeno nacionalno postupanje. Zato je politika zainteresovana da oživljava ili zatrpava uspomene, odstupajući često od istorijske istine.

Ukrajinska vlada je imenovanjem ukrajinskog istoričara Volodimira Vjatroviča na mesto direktora Instituta nacionalnog pamćenja pokrenula proces sveukupnog oblikovanja ukrajinskog identiteta kroz monopolizaciju revizionističkog istorijskog narativa. Vrhovna Rada je prošle godine na predlog ovog instituta usvojila četiri zakona koji se odnose na istorijsko sećanje, gde jedan od propisa, o dekomunizaciji, određuje strogu zabranu upotrebe komunističkih i nacističkih simbola, naziva i propagande, podrazumevajući pre svega rušenje oko 800 spomenika Lenjinu i promenu toponimije i urbane geografije iz sovjetskog perioda. Još je u danima starog Rima razvijena sankcija damnatio memoriae koja je brisala svaki trag o osobi koja je prethodno povredila slavu i čast zajednice tako da to izgleda kao da u tom društvu nikada nije ni živela. U Ukrajini su danas Lenjin, Staljin i reči karakteristične za sovjetski period ekvivalentne Rusiji i izdaji. Vlast neurotično želi da zaboravi prorusko-sovjetsko nasleđe jer smatra da bi njenim uklanjanjem možda eliminisala samu pretnju ukrajinskom suverenitetu i identitetu. Diljem zemlje uveliko je u toku proces brisanja sećanja koji se ogleda u menjanju naziva gradova, ulica, trgova i javnih objekata, u rušenju statua sovjetskih istorijskih figura, pa čak i u menjanju naziva industrijskih proizvoda.

Procesu desovjetizacije dat je zamajac 4. februara ove godine kada je Vrhovna Rada odobrila rezoluciju o promeni imena četiri grada i 160 sela širom zemlje. Nekada je grad Artemivsk u Donjeckoj oblasti nosio ime po Komradu Artemu, prijatelju Josifa Staljina, sada je već poznatiji po imenu Bakhmut. Krajem maja milionskom gradu Dnjepropetrovsku, koji je nosio ime po boljševiku Gregoriju Petrovskom, promenjen je naziv u Dnjepro, dok je početkom prošlog meseca doneta odluka o promeni naziva nekoliko desetina sela i nekoliko naziva administrativnih rejona. Očekuje se da će na toponimskoj mapi Ukrajine tri procenta naseljenih mesta vratiti do kraja ove godine svoja tradicionalna ukrajinska imena. Sadašnje vlasti time žele da zaokruže jedan deo tranzicije ka nacionalnoj Ukrajini, raskidajući s popularnom Kučminom doktrinom multivektorske spoljne politike u kojoj je ruska orbita bila nezaobilazna. Ukrajina se čisti od ruskog uticaja. U prilog tome ide i jedna nadasve geopolitička igra. Dan pre početka NATO samita u Varšavi, Gradsko veće Kijeva donelo je odluku o preimenovanju Moskvovske avenije u aveniju Stepana Bandere.

Na delu je i nova interpretacija istorije. Jedan od „Vjatrovičevih” zakona rehabilituje kolaboracionističke i antisovjetske grupe iz zapadnoukrajinske regije Galicije – Organizaciju ukrajinskih nacionalista (OUN) i Ukrajinsku ustaničku vojsku (UPA) – kao „borce za ukrajinsku nezavisnost” tokom Drugog svetskog rata. Zakon je kontroverznom vođi ovih organizacija Stepanu Banderi legalizovao status heroja, dok je za sve ciljeve i metode borbe ovih zapadnoukrajinskih organizacija rečeno da nisu u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

Za ukrajinske Ruse i mnoge Ukrajince na jugu i istoku zemlje ova politička tehnologija koja vraća u život kolaboracionističke ukrajinske snage zavređuje stigmatizaciju. Međutim, Bandera je od mita antisovjetskog otpora postao savremeni simbol ukrajinske borbe protiv proruskih snaga u istočnoj Ukrajini, a pežorativni naziv „banderovci” tokom i nakon Majdan revolucije sada se predstavlja kao pozitivan. Andri Portnov dobro primećuje da je jedan od najvažnijih simboličkih rezultata Majdan protesta rehabilitacija zapadnog „nacionalističkog” pozdrava „Slava Ukrajini” iz Drugog svetskog rata. Veliki broj Ukrajinaca prihvata sve ove odluke jer se konačno oživljava sećanje na herojsko ukrajinstvo, što je istovremeno i udaljavanje od Morodra i Moskaljija, kako se često u zapadnoj Ukrajini pogrdno nazivaju Kremlj i Rusi.

Baš taj osećaj egzistencijalnog straha od moćne geopolitičke igre Rusije naterao je nove vlasti nakon Majdan revolucije da usmere ukrajinsku odbranu na brisanje „proruske” sovjetske prošlosti. Otpočinjanjem rata u sferi sećanja vlada i elite su zapadni galicijski nacionalizam popularizovali kao čuvara prave vere u nezavisnu Ukrajinu i branu od istočnodnjeparskog nacionalizma, za koga su karakteristični panslavizam i proruska kultura. U tome kao da leži Spinozina logika da je svako potvrđivanje zapravo negacija. Ali kako Ukrajina nikada nije bila jedinstvena u jezičkom, etničkom, verskom, istorijskom i vrednosnom smislu, neizvesno je da li će zakoni koji proizvode negacije doprineti konsolidaciji ukrajinskog društva.

Doktorand na FPN u Beogradu