Zavodljivost jedne izložbe

Vladajuća stranka raspolaže osobito ažurnom informativnom službom. Razumljivo je da takvi biroi često posegnu za revnošću koja je preterana: da bi pokazali svoju neophodnost, odanost, dobar odbrambeni refleks, i naravno budnost. Već smo zapazili kako ta služba munjevito i nervozno reaguje na svaku javnu kritiku, pre svega na račun premijera. Oglašava se brzim, uz to i brzopletim saopštenjima, koja su, pošteno govoreći, potpuno lišena dobrog jezika. Pisci tih utuka muku muče sa rečima i valjanim formulacijama, a o duhovitosti, lucidnosti ili ubedljivosti, ne može biti reči.

U modernom komuniciranju saopštenja se koriste kad ništa drugo nije pod rukom, ta je forma prilično davno otišla u istoriju istrošenih modela. No, ipak opstaje, ali samo kod onih koji imaju siguran put za objavljivanje. Mediji ne ljube saopštenja i proglase, osim u slučajevima iznenadne dramatike. To je skoro bez izuzetka preko svake mere suvo i dosadno štivo, i neće ga objaviti ako baš ne moraju.

Na otvaranju izložbe „Necenzurisane laži”, videli smo ko je mozak te operacije, i konačno saznali ko stoji iza istorijskih saopštenja vladajuće političke grupacije.

Zašto je ta izložba izazvala potres u domaćoj javnosti, iako se radi o trivijalnoj konstrukciji, dakle divljoj gradnji (anti)medijskog spinovanja? Motiv priređivača bi mogao da bude donekle jasan. Dakle, nije tačno da neko, bilo ko, a posebno ne premijer, guši medijske slobode i utiče na njihov sadržaj. Evo dokaza, evo najgorih primera šta se sve o njemu slobodno piše, kako ga karikiraju i vređaju, šta mu sve pripisuju, a on ništa. Nema cenzure, tog neposrednog oblika suzbijanja slobodnog mišljenja u režimima koji su uzeli monopol na ljudske slobode. To bi mogle da budu ključne poruke te čudne postavke.

Javni ambijent bez kontrole mišljenja i sloboda štampe, naravno, nisu isto. Zbog toga su u srpskom medijskom haosu, a i inače u javnom prostoru, moguće mnoge zablude u pokušajima da se „odsustvo cenzure” proglasi slobodom javnog govora, čak vrhunskim dometima u toj oblasti.

Ako takva demokratska ostvarenja zaista postoje, to jest, ako su nesporna, onda su i ovakve izložbe suvišne. Čemu dokazivati da cenzure nema ako nje zaista nema? Sumnjivo je upravo nastojanje da se opovrgava nešto za šta se tvrdi da ne obitava ovde, pri čemu nema razloga da se negira nepostojeće.

Moguće je da su budni članovi Službe, uz neizbežno ohrabrivanje sa vrha, imali u vidu još jednu stvar, koja je prilično maligna, i zbog koje se, i pored glupave ideje, digla prilična halabuka. A to je da se svi javni protivnici „režima” i njegovog kultnog simbola okupe na jednom mestu, makar u izložbenom salonu, na zidu ili na podu. Tek da ih ljudi osmotre, a oni koji ne čitaju štampu da vide čije je pero mimo kontrole otrovnije. Tek posle toga dolazi jednačenje po značaju, pa su i moguće zlokobne optužbe: Ko god kritikuje Vučića njegov je protivnik, protivnik premijera je protivnik države, što će reći – izdajnik.

To smo već imali devedesetih godina prošloga veka, pred pad Miloševića: pola žitelja Srbije proglašeno je za plaćeničku petu kolonu. Druga polovina su bili rodoljubi. Ne zna se ko se gde denuo u međuvremenu, i čime se, u patriotskom ili izdajničkom poslu bavi.

Izložba pokazuje još nešto: nikakva cenzura ne može da naudi slobodi izražavanja, vlast nije sila koja udeljuje slobode. Ljudi (mediji) je osvajaju u skladu sa snagom svoje demokratičnosti i hrabrosti, naravno, kad je ona potrebna.

Postavka je zanimljiva i kao umetničko delo. Nastala je sabiranjem, krpljenjem, lepljenjem, uz pomoć selotejpa i gumarabike, kao nadrealna kombinacija balkanske verzije dadaizma i signalizma u realsocijalističkim zidnim novinama. Uz mučeničko-preteće prenemaganje: evo šta mi sve trpimo, a nećemo bogme još dugo!

Vučić jeste svakodnevna tema, ako bi ista služba složila zidne novine s tekstovima odobravanja, aplaudiranja i javnog udvaranja, ako bi sabrala sve novinarske panegirike i odabrala epigonska gostovanja analitičara-portparola po medijima, nigde ne bi bilo mesta za sve eksponate (i eksponente). Da se ne lažemo, i to dolazi iz porozne medijske etike, kao i mnogi tekstovi iz sfere „necenzurisanih”.

Ne može se ignorisati ni estradni nivo izložbe, sve je to preporučljivo kao mogućnost za popodnevni ili večernji izlazak. Kao polje zabave, deo javne političke bine na olajisanim daskama, koja nam pokazuje drugu stranu politike: malo zabavnu, prilično smešnu, mada je te okolnosti ne čine manje opasnom. Pogotovo u ambijentu u kome nosioci političke moći ocenjuju javnost, začuđeni što ona (javnost) legitimno pokušava da sudi o njima. Političke ikone ovde nisu sveci nego teme. Jer, kako je moguće da je sve to što „nije cenzurisano” čista laž? I uz čije je pokroviteljstvo služba pribavila sebi monopol na istinu?