Evropa do jeseni čeka „novog" Erdogana

„Prinudni brak” Ankare i Brisela, na koji ih je naterala migrantska kriza, samo je zakomplikovao propali puč u Turskoj i evropske kritike čistki koje su usledile, ali obe strane šalju signale da još nisu odustale od tog nelagodnog odnosa. Uz nešto oštriju retoriku Turske prema SAD, ali i dalje veoma dvosmislen nastup prema tom strateškom savezniku, kao i uz sve veću srdačnost u porukama Rusiji, predsednik Redžep Tajip Erdogan ipak još ne otkriva karte dovoljno da bi razrešio dileme onih što se pitaju da li će se odbiti od Zapada i okrenuti Moskvi.

Dan nakon što je Erdogan potvrdio da će se pridržavati sporazuma s Evropskom unijom o zaustavljanju migrantskog talasa, uz konstataciju da je Turska ispunila svoja obećanja i opomenu da EU nije pružila svu pomoć na koju se obavezala, evropski komesar za susedsku politiku i proširenje Johanes Han je za bečki list „Standard” kazao da, uprkos neslaganjima, nije preporučljivo da EU obustavi isplatu novca kojim bi Turska trebalo da stvori uslove za zadržavanje izbeglica na svojoj teritoriji umesto da ih propusti ka Starom kontinentu. U izjavi za austrijski Radio ORF, koju je preneo Tanjug, Han je opovrgao Erdoganovu tvrdnju da je Turska, od obećanog minimuma od tri milijarde evra, dosad dobila svega nekoliko miliona – prema navodima evropskog komesara, prosleđeno je više od stotinu miliona evra, dok će do kraja leta EU znati „gde i kako će biti upotrebljena 2,1 milijarda evra”. Han je ocenio i da ne bi valjalo da se prekine pomoć u pristupnom procesu Turske, kojoj je Brisel, osim novca, obećao ubrzanje evrointegracija.

I u svemu ostalom što je juče izgovorio Han je vidno balansirao kako bi sve opcije EU prema Turskoj, i zatezanje i popuštanje, ostale otvorene. Upozorio je da se ne sme ignorisati razgrađivanje vladavine prava, što je Evropa prebacila Erdoganu zbog toga što se nakon puča, služeći se vanrednim stanjem, obrušio na hiljade političkih protivnika za koje nema dokaza da su bili upleteni u pokušaj prevrata. Han je, sledeći u tome predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, naglasio da bi ponovno uvođenje smrtne kazne, što je Erdogan najavio, preseklo pristupne pregovore. Ali, za razliku od Junkera, koji je poručio da Turskoj, kakva jeste danas i još zadugo, ne vidi mesto u EU, Han je ocenio da ne bi trebalo prenagliti s odlukama o odnosu prema Turskoj jer bi to pogodilo i izbeglice i turske nevladine organizacije, te da bi te odluke morale sačekati jesen i izveštaj o napretku Ankare u pridruživanju.

Upravo za jesen, odnosno oktobar, predviđeno je da se za građane Turske koji putuju u EU ukinu vize, na čemu Erdogan insistira, ali se od njega i dalje traži da pre toga ispuni mnoštvo uslova za tu meru. I o tome je trebalo da bude konačno odlučeno još u junu, ali je sve odloženo za jesen, kao što se sada radi i s presuđivanjem o ukupnim evropsko-turskim odnosima, u nadi da će se dotad nekim čudom poklopiti pogledi Erdogana i Brisela o tome kako moraju izgledati društvo i država pogodni za uključivanje u EU.

Sve što se u Turskoj dogodilo nakon puča, međutim, nateralo je mnoge u EU da se glasnije nego ikada pitaju da li je moguće združivanje sa zemljom za koju se čini da je jedini princip njene vlasti samovolja predsednika države. Ako su nekada važni faktori u evropskim strukturama moći bili protiv prijema Turske jer im je bilo nezamislivo da EU time izbije na granicu s nestabilnim autokratijama poput Sirije i Iraka, sada se sve češće sluti da će Erdogan svojim samovlašćem dugoročno urušiti zemlju i pretvoriti je – iz tampon-zone za izbeglice i, uopšte, Bliski istok – u žarište haosa na samom evropskom pragu.

Taj strah potpiruje i turski propovednik Fetulah Gulen, čije izručenje Erdogan traži od SAD tvrdeći da je organizovao puč iz svog doma u Pensilvaniji. Opet negirajući optužbe da stoji iza pokušaja državnog udara, Gulen je u tekstu za „Njujork tajms” ocenio da se SAD moraju odupreti zahtevu za ekstradiciju. Jer, kako je naveo – možda i svesno prizivajući obrazloženja kojima su i Zapad i Erdogan odbacivali ideju o sporazumu sa sirijskim predsednikom Asadom – ne sme se povlađivati autokrati koji polarizuje stanovništvo po verskim, etničkim i političkim linijama jer on dugoročno pothranjuje nasilni ekstremizam. Nije napisao ali je ostavio da potitrava između redova: u Siriji je to ojačalo Islamsku državu, u Turskoj će tek dovesti do nepredvidljivih posledica.

Izbegavši da se osvrne na to koliko je Erdoganu, tada savezniku, pomogao u ranijim čistkama u vojsci i drugim strukturama, kojima je zatirano sekularističko nasleđe Ataturka, Gulen je opisao svoj islamizam kao upravo onaj kojem se Zapad nada: inkluzivan i pluralistički, uz uvažavanje prava svih građana bez obzira na veru, poreklo i političku orijentaciju. Suštinski, pokušao se predstaviti kao mogući vođa islamističke ali demokratske Turske, kakva bi Evropi bila prihvatljiviji sused, a Americi poželjnije bliskoistočno uporište od države kakvu Erdogan sve otvorenije oblikuje.

I bez toga, Gulen je Erdoganu već toliki trn u oku da je turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu zapretio da će odnosi s Vašingtonom biti ugroženi ako klerik ne bude izručen. Ankara se uzdržava od direktnih napada na SAD, ali opomene šalje izokola, pa je tako list blizak vlastima „Jeni Safak” ponovio nezvanične optužbe da je Amerika pomogla pučiste, i to preko bivšeg glavnokomandujućeg NATO snaga u Avganistanu, generala Džona F. Kembela. Kao poruka SAD i, uopšte, Zapadu može se shvatiti i zahvaljivanje Rusiji na, kako je rekao Čavušoglu, bezuslovnoj podršci vlastima nakon puča, dok se Zapadu odranije zamera što je kritikovao Erdoganove čistke i privođenja u zatvor bez dokaza.

Od zbližavanja s Rusijom Erdogan sigurno neće odustati. Raskid savezništva sa SAD, međutim, takođe je daleko od izglednog. Erdogan je u odličnim odnosima s Vladimirom Putinom bio i ranije, sve do ruske intervencije u Siriji na strani njemu omrznutog Asada. Kao što je zahlađivanje strateški važnih veza s Moskvom, bez obzira na žestoke uzajamne optužbe, ipak bilo privremeno, nema još naznaka da su prigovori Vašingtonu nužno išta više od učvršćivanja Erdoganove pozicije. Turski predsednik već godinama igra na više strana istovremeno. Mada, koraci su mu sve zapleteniji.