U teškim vremenima oštro pero je obaveza

U raspravi koju „Politika” prenosi već nekoliko nedelja, a koja se vodi između onih kojima se u javnosti pridaje zvanje „analitičara” čini se da je promašena tema. Jer, nije najvažnije ko je na čijem platnom spisku, kome je koliko izdanja uspelo, i ko ima pravo na titulu. Važno je ko je sačuvao kritičku dimenziju spram događaja o kojima piše, a kome su se pera istupela (ima onih kojima nikad nisu bila oštra) u egzistencijalnom strahu i sebičnoj pohlepi koje svedoče o odsustvu karaktera.

U Starom Rimu postojala je jedna državna funkcija koju je obavljao rob, a kome je dužnost bila vrlo jednostavna. Tokom trijumfa koji bi bio priređen za kakvog pobedničkog rimskog vojskovođu rob bi se vozio na kolima iza trijumfatora i držao bi iznad njegove glave lovorov venac, simbol pobede. Važniji deo njegovog zadatka je bio da mu tiho u uši ponavlja: seti se da si smrtan, seti se da si smrtan... Vrlo dobro su Stari Rimljani znali da jedna jedina kritička rečenica vredi moćnicima više od analitičkog hora takojevića i klimoglavaca i kako su bili pametni, sami su gajili predstavnike prve, a odbijali da slušaju druge.

Dok naši moćnici ne savladaju ove dve hiljade godina stare lekcije, ostaje da čitaoci sami, putem slobode govora, razluče tupa pera od oštrih. Slobodu govora stvorila je anglosaksonska kultura osmislivši je po uzoru na slobodu trgovine. Kao što robe na tržištu slobodno konkurišu jedna drugoj, pa bolje robe opstaju, a loše propadaju, tako bi trebalo na tržištu ideja dozvoliti da sve ideje konkurišu jedna drugoj, loše će propasti zajedno s njenim piscima. Svima bi trebalo dozvoliti da analiziraju, bez obzira na zvanje, položaj, izvore prihoda ili prethodni izdavački (ne)uspeh. Čitaoci nisu neznalice da ne umeju da odbace horsko povlađivanje trenutno moćnijima koji naručenim političkim stavovima mute bistrinu pogleda (što onesposobljava korišćenje zdrave logike), skraćuju put između stomaka i mozga (što onesposobljava nezavisnost), lome slobodu volje (što je neophodno za hrabrost da se napiše istina) i tupe oštrinu pera koja je neophodna da se sve prethodno pretoči u dobar tekst. Za sve ovo potrebna je i naročita opšta i posebna izobrazba, učenost i načitanost. Jer čovek ipak treba nešto da zna o pojavama koje posmatra i želi da opiše i objasni.

Uz rizik da budem nametljiv ponudiću još nekoliko saveta čitaocima. Oštra pera prepoznaće se po tome što ne izbegavaju da koriste lična imena onih koje kritikuju. Prosto, imaju hrabrosti. Prepoznaćete ih i po tome što ne koriste vatromet raznoraznih stilskih figura, alegorija, zajedljivosti i uvreda. U tekstovima tupih pera ima svega, samo nema istine i karaktera. Ona ne umeju da prepoznaju istinu ili nemaju hrabrosti da je kratko i jasno saopšte. A istina je uvek jača od rečitosti. Koliko god tupa pera bežala od istine, na kraju im se desi da se, što kaže Erazmo, bežeći od sitne kiše, sve gledajući u nebo, spotaknu i padnu u potok istine koji je na njih usmerilo neko oštro pero.

I poslednje, slobodni i nezavisni duhovi oštrih pera, koji se ne vezuju ni za jednu dogmu, silu, moćnika ili vlast, prepoznaju se po tome što nemaju ognjišta niti društva, uvek su usamljeni, na vetrometini i udaru. Tupa pera su uvek u čoporu.

Vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu