Vorhol, ponovo u Stokholmu

Specijalno za „Politiku”

Stokholm – Svojom legendarnom izložbom iz davne 1968. godine, Moderni muzej iz Stokholma otvorio je vrata slave Endiju Vorholu (1928–1987), koji do tada nikad nije izlagao u nekom evropskom muzeju. Danas, posle 40 godina, velika pop-art ikona ponovo ima svoju retrospektivu u ovom muzeju, te tako vraća stari dug ali i uvećava proslavu 50-godišnjice postojanja ovog skandinavskog hrama moderne umetnosti. Obe postavke su realizovane u saradnji sa Stedelijk muzejem iz Amsterdama, a turneja izložbe ima istu putanju kao i prethodna.

Autori izložbe su, verovatno, bili u neprilici tražeći novi ugao prezentacije ovog, možda u svetu najviše eksponiranog umetnika koji je svoj ogromni višedimenzionalni opus gradio ne praveći razliku između materijala ili metode. Crtež, slika, polaroid, TV, dekorativni tapet, film, moda, zvučni zapis, serigrafija, publikacija, video – sve je Vorhol podjednako cenio i rado se u tome ogledao. Izložba sadrži 706 njegovih dela ali, za razliku od prve gde je težište bilo na slikama i objektima, ova je usredsređena na njegova pomalo zapostavljena filmska, TV i video ostvarenja kojima se bavio šezdesetih godina prošlog veka. Velike sale Muzeja uređene su kao svojevrsni Vorholov kabinet kurioziteta, gde su po visokim zidovima izložene slike, objekti, crteži, polaroid fotografije, brojevi njegovog časopisa, omoti ploča, kartoni sa njegovim skicama i dnevnicima, predmeti iz njegovih vremenskih kapsula i mnoga druga dela njegovih ruku. Tu su isečci novinskih naslovnih strana sa izveštajima o zbivanjima vezanim za njega, njegova korespondencija, itd., itd. Filmski non-stop događaj odvija se u središtu izložbenog prostora gde su razmeštena platna i ekrani, kao i sedišta nepravilnih oblika sa kojih gledaoci, iz sedećeg ili ležećeg položaja, mogu uporedo da prate nekoliko filmova u isto vreme.

Vorhol je svoje avangardne filmove nazivao eksperimentalnim jer je počinjao snimanje spontano, i bez čvrstog sižea. Karakteristika tih filmova je maksimum dužine uz minimum radnje. Oni nam omogućavaju da gledamo Vorholovim očima, onako kako je on stojeći iza kamere video svet oko sebe.

(/slika2)Ti filmovi pokazuju da, u stvari, ništa nije ono što izgleda da jeste. Apsurdna otegnutost filmova postepeno otkriva suštinu, u prvom trenutku nevidljivu, što gledaoca pobuđuje na razmišljanje i budi mu slobodne asocijacije. Vorholova filmska umetnost predstavlja nastavak i produbljivanje njegovog rada koji je započeo svojim umnožavanjem likovnih motiva. Njegov filmski figurativni minimalizam je upečatljiv i magično, kao ikona, zrači nametajući mogućnost da su pokretne slike bile istinska strast Vorhola, a da su sve njegove kanonizovane slike u stvari bile predlošci i izvori informacije za pravljenje filmova.
Naravno, na izložbi su i svi oni njegovi, svima znani, likovi: Merilin Monro, električna stolica, Mao, glava krave, Elvis poteže revolver. Tu je i obavezna konzerva paradajz supe i kutije Brillo praška za pranje, kao i sve druge likovne metafore kojima Vorhol opisuje svoje tri velike teme: ljubav, život i smrt. Sve te njegove simbole lako je rastumačiti: potrošačko ludilo jeste smisao čovekovog života, obožavanje slavnih i identifikacija sa njima takođe je smisao života, a onaj najupečatljiviji simbol neumitnosti kraja, umetnik, možda, nudi kao svoj ironični odgovor na pitanje besmislenosti takvog života.

Već na početku svoje karijere modnog crtača u reklamnom birou, Endi Vorhol je pronikao u sve tajne psihologije američkog potrošačkog društva. On zna da jedino može uspeti originalnim, i lako prepoznatljivim stilom. Željan afirmacije a opsednut blještavim sjajem poznatih ličnosti, Vorhol u traženju svog likovnog identiteta pozajmljuje elemente i simbole iz popularne reklamerske mas-kulture, i počinje da pravi umetnost kao što je pravio reklamu. Ta njegova likovna ikonografija ubrzo je prepoznata i dekodirana kao prava, pa Vorhol lako osvaja oko i srce široke publike i postepeno uspeva da od toga napravi klasičnu umetnost i veliki biznis. Izbrisavši granicu između visoke i popularne kulture, on počinje da se afirmiše i ostvaruje svoj stari san. Neuspeli pokušaj njegovog ubistva i njegova borba da preživi to ranjavanje, ima senzacionalni odjek u štampi, što mu značajno uvećava popularnost i cene njegovih dela. Kada se oporavio, Vorhol nije mogao da prežali što, prilikom atentata, nije imao kameru pri sebi da celi događaj uživo snimi. Svedoci smo da danas većina ljudi mnogo češće i radije ide u robne kuće nego u moderni muzej, što potvrđuje Vorhol filozofiju „da su robne kuće naši moderni muzeji”. Takođe, danas, svako može da preko Interneta na YouTube postavi svoj kratak film i tako ostvari Vorholovo predviđanje „da će doći dan kada će svako moći da doživi svoju 15-minutnu slavu”. U isto vreme londonski Times piše da je na svetskim aukcijama jedino Pikaso skuplji od Vorhola, s tim što cene Vorhola brže rastu.

(/slika3)Na izložbi izloženi su njegovi rani crteži (različiti modeli cipela), koji ne spadaju u umetnost već samo reklamni materijal. Ali, zato njegove Brillo kocke koje su, u potpunosti, proizvedene mašinski predstavljaju umetničko delo. Ovaj paradoks potvrđuje da je Vorhol uspeo da pomeri poimanje o granicama umetnosti, i promenio merila savremenog čoveka o lepom, banalnom ili kiču.

Naziv izložbe „Drugi glasovi, druge sobe” (Other Voices, Other Rooms), pozajmljeni je naslov autobiografskog bestseler romana Trumana Kapotea, pisca kome se Vorhol divio celog svog života. Taj naziv aludira na „drugog” Endija Vorhola koji do sada nije tako detaljno razotkriven kroz prizmu svojih pokretnih slika, ali i na Vorholovu homoseksualnu orijentaciju i njegovu potragu za sopstvenim identitetom. Katalog je, takođe, u stilu umetnika koga predstavlja: na naslovnoj strani piše „Endi Vorhol–vodič do 706 objekata za 2 sata i 56 minuta”. Stranice su obeležene ne rednim brojevima već vremenom koje je potrebno da se one pregledaju. Tako je na naslovnoj strani početno vreme–00:00, a na poslednjoj strani piše 02:56. Izložbu je otvorila Bjanka Džeger, umetnikova dugogodišnja prijateljica iz slavnih njujorških dana i noći, i biće otvorena do 4. maja 2008.