Umro fudbalski poslovođa

Punih 12 godina, od onih prvih poratnih sezona (1947. i 1949), pa sve do 1961, Partizan nije mogao da osvoji prvenstvo. A imao je igrače svetske klase: Bobeka, Milutinovića, Zebeca...

A onda su na scenu stupile Matekalove bebe, nazvane tako po svom treneru u mlađim kategorijama.

Nadahnuće za takav naziv bile su Bezbijeve bebe, igrači iz podmlatka Mančester junajteda koji su pod vođstvom tog trenera 1956. i 1957. bili prvaci Engleske. I ko zna šta bi sve još postigli da većina njih nija nastradala u avionskoj nesreći u Minhenu 6. februara 1958, na povratku s  utakmice s Crvenom zvezdom u četvtfinalu Kupa šampiona.

U tom sazvežđu Partizanovih asova Vladimir Kovačević (Ivanjica, 7. januar 1940 – Beograd, 28. jul 2016) možda nije bio najsjajnija zvezda (za reprezentaciju je odigrao samo 13 utakmica, ali je bio na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu, gde je Jugoslavija zauzela četvrto mesto), ali se oko njega sve vrtelo.

U timu koji se posle četiri titule prvaka države (1961, 1962, 1963. i 1965) probio, kao prvi klub koji nije sa Zapada, u finale Kupa šampiona (1966) Kovačević je bio – Poslovođa! To je bio i nadimak i uloga u timu koji je izrastao u jedan od najboljih u Evropi.

U te četiri šampionske sezone „crno-beli” su bili najdelotvorniji sastav – dali su najviše golova, ali nijedan njihov igrač nije bio najbolji strelac lige?! Možda zato što je Poslovođa svim saigračima podjednako stvarao šanse, a uz to je i sam često bio strelac. Na primer, 1965. je bio prvi golgeter Partizana u prvenstvu. I gotovo je bio nepogrešiv izvođač penala.

Kovačević je u prvi tim ušao dok Partizan još nije bio crno-beli – 1958. Međutim, pravu priliku je dobio kada se u proleće 1959, na utakmici protiv Crvene zvezde (3:1), povredio Lazar Radović, koji je došao iz Budućnosti da zameni Bobeka.

On je po oporavku bio dragocen igrač, ali je kao graditelj igre već bio nezamenljiv Vladimir Kovačević, krhke građe, međutim, s izvanrednim pregledom igre, smislom za kombinacije i izvrsnom tehnikom.

Verovatno bi njegovo mesto u istoriji našeg fudbala, a posebno evropskog, bilo još uočljivije, da na najvažnijoj utakmici u karijeri nije bio – najslabiji. Po sopstvenom priznanju. Takva samokritičnost je vrlo retka odlika, gotovo da je izumrla.

On sam je priznao da u finalu Kupa šampiona protiv Reala, 11. maja 1966. u Briselu, praktično nije ni igrao, jer je bio toliko izmoren šetnjama od prodavnice do prodavnice sa ženskim delom svoje porodice.

Jednu sezonu je proveo u Nantu, a onda dve i po u Partizanu. Ali, smena generacija je učinila svoje i ne samo što „crno-beli” nisu osvojili nijedan trofej, nego je Kovačević bio kapiten Partizana kada mu je Crvena zvezda, s Džajićevom generacijom, nanela najteži poraz u „večitom derbiju” – 6:1 (17. novembar 1968).

Vladimir Kovačević je bio u onoj generaciji od koje su počeli Partizanovi pehovi u Kupu Jugoslavije (nije osvojen od 1957. do 1989). On je jednom igrao u finalu (1960), čak je dao i gol, ali je pehar osvojio zagrebački Dinamo (3:2).

I drugi put je iz Partizana otišao u Francusku – ovog puta u Anže za koji je igrao od januara 1970. do leta 1972. Onda je postao trener „crno-belih” u vreme kada je njegov saigrač iz onog slavnog Partizana Velibor Vasović bio „tehniko”.

I kao trener se oprobao u Francuskoj, ali nije imao uspeha s Lionom (novembar 1981 – februar 1983). Pre toga i posle toga je bio na raspolaganju Partizanu, gde se posebno istakao kao rukovodilac klupske omladinske škole.

Mesto i vreme komemoracije i kremacije fudbalera Partizana, kome su se divili i navijači Crvene zvezde, jer je osvajao svojom igračkom veštinom, biće naknadno saopšteno.