Da li je moguć narodni veto

Građani Srbije su poslednji put izašli na referendum pre deset godina, kada su glasali za Ustav. Ali kako bi izgledalo kad bi glasači izjašnjavanjem davali konačni sud o svakom zakonu koji prođe skupštinu, kao što u Grčkoj predlaže Aleksis Cipras?

S namerom da u kolevku demokratije vrati njen neposredan oblik, grčki premijer predložio je izmene tamošnjeg najvišeg pravnog akta kako bi birači imali mogućnost narodnog veta na zakone o kojima se prethodno izjasne parlamentarci u Atini.

Ipak, njegov recept ne bi zaživeo u Srbiji jer, kako kažu pravnici, ni odredbe postojećeg srpskog ustava koje se odnose na mogućnosti za raspisivanje referenduma nisu korišćene u većoj meri. Osim toga, srpski parlament, zbog procesa priključivanja EU, objašnjavaju sagovornici „Politike”, donosi znatno više zakona nego grčki, pa bi izjašnjavanje građana o svakom pravnom aktu bilo skupo i neefikasno.

Cipras inače predlaže da građani imaju pravo da na referendumu odbace zakone, sem onih koji se odnose na fiskalnu politiku, ali i da predlažu pravne inicijative.

Poreski i finansijski zakoni ni u Srbiji, prema ustavu naše zemlje, ne mogu biti predmet referenduma, baš kao ni oni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode. Izjašnjavanju građana u Srbiji, objašnjava profesor Pravnog fakulteta Tanasije Marinković, ne mogu biti podvrgnute ni obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine.

Referendum je pak obavezan za promenu Ustava, osnivanje novih ili ukidanje i spajanje postojećih autonomnih pokrajina i za promenu granica teritorija autonomnih pokrajina.

Poredeći najviši pravni akt naše zemlje s postojećim grčkim ustavom, Tanasije Marinković kaže da u Grčkoj postoji mogućnost „referenduma odozgo”, to jest da ga može raspisati predsednik republike na inicijativu većine narodnih poslanika, dok u Srbiji osim ovog načina zakazivanja referenduma, predlagači mogu biti i sami građani ukoliko neku inicijativu podrži najmanje 100.000 birača.

„Iz Ciprasove najave sledi da se grčki premijer zalaže za proširenje kruga ovlašćenih predlagača referenduma, to jest za neku vrstu ’narodnog veta’. Takva mogućnost već postoji u Švajcarskoj, gde je potreban zahtev najmanje 50.000 građana ili osam kantona kako bi se savezni zakoni i drugi akti izneli na izjašnjavanje”, kaže Marinković.

U Srbiji, dodaje on, poslanici, stranke i građani nisu pokazali veće interesovanje za svoje ustavno pravo na referendum i narodnu inicijativu, pa samim tim nije bilo ni problema u sprovođenju tih odredaba.

„Ipak, određena rešenja o referendumu i narodnoj inicijativi u Republici Srbiji bi morala da budu preispitana prilikom naredne ustavne revizije, sa stanovišta uporednopravnog iskustva”, zaključuje ovaj profesor.

Srbija je, prema mišljenju poslanika Srpske napredne stranke Dragana Šormaza, u drugačijoj situaciji od Grčke jer kao kandidat za EU ima agendu zadatu kroz pregovarački proces o tome koje zakone treba da donosi, menja i usklađuje s evropskim.

„Osim toga, i tamošnji zakoni se menjaju u skladu s određenim direktivama. I šta ćemo onda? Da za izmene makar i jednog člana zakona da raspisujemo referendum? Čemu onda legitimitet i narodna volja u parlamentu ako je potrebno svaki čas raspisivati referendume. Suverenitet narodne volje je u parlamentu i ovako nešto bi obesmislilo demokratski sistem”, kaže Šormaz.

Osim toga, izjašnjavanje građana o gotovo svakom zakonu je tehnički neizvodljivo, jer se u Srbiji donosi mnogo više zakona zbog evrointegracija, dok Grčka, kao članica EU, verovatno može da menja pravne akte znatno sporijim tempom, smatra Đorđe Komlenski, predsednik skupštinskog odbora za ustavne promene i zakonodavstvo.

„Zamislite situaciju u kojoj postoji 150 referenduma godišnje. To bi bilo izuzetno skupo i teško sprovodivo, a istovremeno bi pomalo derogiralo parlament. Osim toga, to bi na neki način bilo i prebacivanje odgovornosti s parlamenta na građane”, kaže Komlenski, ali dodaje i da je Ciprasova ideja zanimljiva jer pomalo podseća na jedan organizovani vid samoupravljanja.

„Treba pratiti šta će se dešavati s tom inicijativom, mada upada u oči da ona ne predviđa izjašnjavanje građana o onim zakonima koji ih najviše golicaju i direktno udaraju na njihov džep”, zaključuje Komlenski, koji je i šef poslaničke grupe Pokreta socijalista Aleksandra Vulina.

Pajtić: Građani da se pitaju o sistemskim zakonima

Lider Demokratske stranke Bojan Pajtić ne deli u potpunosti stav kolega pravnika. Kako kaže za naš list, bilo bi korisno kada bi građani imali priliku da se izjasne „bar o onim zakonima koji se nazivaju sistemskim”.

„Deliberativna demokratija, u kojoj građani učestvuju u odlučivanju, a nisu glasačka mašina jednom u četiri godine, donosi bolji kvalitet zakona i uspešnije društvo”, smatra Pajtić.

Dosadašnja izjašnjavanja u Srbiji

Građani Srbije su pre izjašnjavanja o Ustavu oktobra 2006. poslednji put izašli na referendum 1998. kako bi odgovorili na pitanje da li bi u rešavanju kosovskog problema trebalo da učestvuju strani posrednici (95 odsto izašlih glasalo je protiv mešanja stranog faktora). Takođe, 1992. godine održana su dva referenduma. Na prvom su građani glasali za državne simbole, a na drugom, neuspelom, za ustavne amandmane. Dvaput se na birališta izlazilo i 1989, u osvit raspada Jugoslavije, kad je najpre u martu izglasano ukidanje autonomije Kosmetu i Vojvodini, a potom je u novembru potvrđen izbor Slobodana Miloševića za predsednika Predsedništva Srbije.