Osuđenici na „privremenom radu"

Iza zidina sremskomitrovičkog zatvora je oko dve hiljade osuđenika. Svi oni služe kaznu po presudi suda. Neki „samo” koju godinu, a neki čak i decenijama. Uglavnom se brzo naviknu na zatvorski život.

Zatvorska zgrada iz doba Marije Terezije najveća je na Balkanu, i po površini i po broju osuđenika. Jedina je u našoj zemlji u kojoj kaznu izdržavaju strani državljani. Trenutno ih je 176 i uglavnom su sa teritorije bivših jugoslovenskih republika. Ima i Grka i Mađara. Prvi put, u poslednjih deset godina, broj stranih državljana na izdržavanju kazne „pao” je ispod 200.

Pravila su strogo propisana, a oni koji ih poštuju mogu da se nadaju povoljnijem tretmanu ili, eventualno, uslovnom ili prevremenom otpustu. Upravnik Aleksandar Alimpić kaže da u velikoj meri od njih samih zavisi koju će zakonom propisanu privilegiju zaslužiti.

– Cilj nam je da radno angažujemo što više osuđenika. Planirano je da do kraja godine to bude oko 1.200, odnosno polovina ukupnog broja. U poluotvorenom i otvorenom odeljenju trenutno nemamo nijednog osuđenika koji ne radi. U „spoljnim” odeljenjima više od stotinu je angažovano za rad za treća lica. Imamo ugovore sa komunalnim preduzećima u Sremskoj Mitrovici i Rumi, „Skijalištima Srbije”... Osim čišćenja ulica i raščišćavanja prilaza gradu, osuđenici kose travu. Jednostavno, obavljaju sve poslove koji su predviđeni ugovorom zaključenim između KPZ Sremska Mitrovica i komunalnog preduzeća. Danas se otvara renovirana štamparija u kojoj će raditi oko 140 osuđenika na potpuno novim mašinama. Štampaće se materijal za sve sudove i tužilaštva u Srbiji i Ministarstvo pravde: omoti za spise predmeta, sudski pozivi, dostavnice... – objašnjava Alimpić.

Zatvorska fabrička hala gotovo je identična većini onih u državnim preduzećima: velike mašine, ustajao vazduh i umazani radnici osuđenici. Mnoge mašine su odavno prevaziđene.

Dimitar Dimitrijev, jedan je od „stranih” osuđenika. Iz Đevđelije je, a u sremskomitrovački zatvor „deportovan” je nakon što ga je policija na graničnom prelazu Preševo uhapsila sa većom količinom marihuane. Osuđen je na tri godine i deset meseci. Do odlaska u zatvor, deceniju i po, radio je kao krupije u đevđelijskom kazinu.

– Stvarno to ne kažem „onako”, ali uslovi su, zaista dobri. Ostali osuđenici su me prihvatili, nemam problema što sam strani državljanin. Tražio sam od rukovodstva zatvora da radim i oni su mi izašli u susret – na perfektnom srpskom govori Dimitrijev.

Radno vreme osuđenika zavisi od obima posla. Uglavnom je to osam sati, nekada nešto kraće. Osuđenici na „privremenom radu” imaju potpuno ista prava i dužnosti kao i zaposleni u preduzećima koje ih je angažovalo. Za njih, kao i za radnike „napolju”, važe odredbe Zakona o radu, ali im „ne ide” staž. Rade pod nadzorom komandira, odnosno člana službe obezbeđenja, koji je tu da kontroliše da li savesno obavljaju svoje poslove. Za rad dobijaju novčanu naknadu, platu, koju, takođe, propisuje Zakon o radu.

Sa zarađenim novcem osuđenici ne dolaze u kontakt. On im se uplaćuje na račun otvoren u zatvoru, a mogu da ga troše u kantini, da ga šalju kući. Nekoliko njih ga, čak, uplaćuje u dobrotvorne svrhe.

– Ima osuđenika koji traže da što više budu radno angažovani. Jedan od njih me je molio da radi što zahtevnije poslove, kako bi od zarađenog novca, kada izađe sa izdržavanje kazne, sagradio kuću. Uskoro ćemo otvoriti i liniju za izradu nameštaja, košnica, paleta... U toku je nabavka opreme za to, pneumatskih pištolja. Proširuje se i izrada poljomehanizacije, tanjirača i prikolica. Odranije pravimo drljače. Planiramo da napravimo i stovarište poljomehanizacije i da na njemu izložimo sve proizvode. Za početak ćemo se orijentisati na domaće kupce, a kasnije ćemo pokušati naše proizvode da plasiramo i na inostrano tržište – otkriva planove upravnik Alimpić.