Od pomirenja do svađe oko istorije

Srbija i Hrvatska nisu juče razmenile nijednu protestnu notu, kao što su to činile nekoliko puta tokom ove sedmice. Juče smo, međutim, saznali šta stoji u poslednjem protestu Zagreba koji je srpska ambasadorka u Hrvatskoj Mira Nikolić odbila prekjuče da primi. Rečnik ove diplomatske note prilično je nediplomatski. U njoj se reakcija Beograda na oslobađajuću presudu Branimiru Glavašu karakteriše kao mešanje u unutrašnje stvari Hrvatske, a srpska vlast poziva da ne koristi „rečnik agresivne velikosrpske politike iz devedesetih”.

Iako je Vrhovni sud Hrvatske amnestirao osuđenog za ratni zločin, Zagreb u svojoj noti poziva Beograd na „smislenu regionalnu saradnju i dobrosusedske odnose u pitanju rešavanja ratnih zločina tako da izbegava sukobe nadležnosti”. Ovim se ponovo Srbija podseća na to da Hrvatska neće odustati od zahteva da Beograd mora da promeni svoj zakon, po kome može da sudi i Hrvatima optuženim za ratni zločin.

Za tehničkog ministra pravde Nikolu Selakovića, presuda Glavašu samo je jedna slika odnosa prema prošlosti.
„Ne znam šta tu ostaje još od presuda kada su u pitanju zločini nad Srbima ako to nije opstalo? Nije to samo presuda Glavašu, to je čitav niz presuda, okolnosti, odluka. Samo ne znam da li je ta presuda Glavašu svetao primer kako bi trebalo da se ponašamo u otvaranju poglavlja 23”, upitao je Selaković.

Na pitanje da li je Brisel reagovao na odluku o ukidanju presude Glavašu, Selaković je rekao da Brisel nije reagovao „ni na mnogo grđe stvari od toga”. On je podsetio da je, kad su se ćirilične table u Vukovaru skidane za manje od dva sata od postavljanja, Brisel rekao da je to unutrašnja stvar jedne države.

Selaković je juče bio i jedini srpski zvaničnik koji se oglašavao povodom uzavrelih srpsko-hrvatskih odnosa. „Politika” juče nije uspela da dobije odgovor na pitanje kuda vode najnoviji sukobi sa Zagrebom ni od predsednika Tomislava Nikolića (koji je inače prozvan u prvoj protestnoj noti Hrvatske posle ukidanja osuđujuće presude Stepincu) ni od ministra spoljnih poslova Ivice Dačića.

Kako su Srbija i Hrvatska uspele da za samo nešto duže od mesec dana posle „istorijskog” susreta srpskog premijera i hrvatske predsednice na mostu na Dunavu kod Erduta, kako su ga mnogi pa i sami učesnici prozvali, svoje odnose dovedu na ovako niske grane? Je li tome kumovala samo predizborna kampanja u Hrvatskoj i borba HDZ-a da zadrži vlast koja mu izmiče? Kako smo od Vučićeve najave da će taj susret ostati „upisan u istoriji” i obećanja Kolinde Grabar Kitarović da neće stajati na evropskom putu Srbije stigli do hrvatske blokade otvaranja poglavlja Srbiji i Dačićevih komentara da je „Hrvatska patološki opterećena Srbijom”?

Susreta na mostu svakako ne bi ni bilo da su odnosi između dve države bili dobri. Svoju prvu protestnu notu Beograd je uputio još u aprilu, reagujući na izjavu ministra spoljnih poslova Hrvatske Mire Kovača, koji je srpski zakon koji omogućava procesuiranje optuženih za ratne zločine bez obzira na njihovo državljanstvo nazvao „istorijskom perverzijom” države iz koje su „potekli planovi za ratove 1990”.

Ni Beograd nije ostao dužan, pa se u noti navodi da se u Hrvatskoj gotovo svakodnevno dešavaju nacionalistički ispadi i koristi govor mržnje, čime se među pripadnicima srpske nacionalne manjine stvara osećaj ugroženosti. Beograd se bunio i zbog učešća hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona poznatog po uvredljivim pesmama na račun Srba, pa i pozivima na linč, na verskoj tribini za mlade u Katoličkoj školi u Šibeniku.

A onda je usledio iznenadni, ali očigledno dugo i pažljivo pripremani susret Vučića i Kolinde Grabar Kitarović, koji je rezultirao Deklaracijom o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja. Srpski premijer je u intervjuu za HRT ocenio da je to prvi korak u otopljavanju odnosa Hrvatske i Srbije. Oduševljenje nije krila ni hrvatska predsednica. Ona je za RTS najavila da Hrvatska „ne namerava da blokira Srbiju na putu ka Evropskoj uniji”, te da potpisivanje izjave o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja „nije još jedan protokolaran susret”.

A onda je vrlo brzo Beograd ostao zatečen energičnim hrvatskim „ne” otvaranju poglavlja 23 i 24. Pola meseca natezanja i strepnje, ponovo prozivke sa jedne i druge strane da bi, kako se veruje, pod pritiskom Brisela Zagreb ipak popustio 18. jula. 

Predaha, međutim, nije bilo. Dve odluke hrvatskih pravosudnih organa o ukidanju presude Alojziju Stepincu i Branimiru Glavašu vratile su točak mnogo godina unazad. Ovaj srpsko-hrvatski diplomatski rat predvode dvojica ministara spoljnih poslova u tehničkom mandatu, Ivica Dačić i Miro Kovač. I nijedan od njih ne štedi, a ponekad ni ne bira, reči kritike na račun druge strane. Hrvatski politički analitičar Denis Kuljiš kaže da se u ponašanju Zagreba mogu tražiti unutarpolitički razlozi jer je HDZ na odlasku, pa pokušava da konsoliduje svoju poziciju na desnici.

„Obećavali su da će voditi neku nepopustljivu politiku, pa sada moraju da se tako i legitimišu pred svojim biračima. Ali, to je deo propale strategije HDZ-a da se osnaži desnica. Pokazalo se da to ne funkcioniše, oni su vlast izgubili i formiraće se možda i nova parlamentarna većina, pa i nova garnitura u HDZ-u”, kaže Kuljiš i dodaje da je HDZ obećavao svojim članovima da će temu proširenja iskoristiti za pritisak na Srbiju oko zakona o univerzalnoj jurisdikciji.

On pak ponašanje Beograda tumači kao pokušaj da se pojača utisak pobede u otvaranju poglavlja, to jest pridruživanju, pa se tome, kaže, dodaje i dodatni politički sadržaj kao da je reč o diplomatskoj pobedi. „I Beograd i Zagreb su imali trenutni politički interes da se sukobljavaju oko toga. To, naravno, nikome ništa ne donosi. Ne vidim da na ovim temama Srbija može da profitira. Može da profitira jedino kad nastupa mirotvorno, sa idejom pomirenja i izvinjenja, sve ono što je još pokrenuo Boris Tadić, pa preuzeo Vučić”, zaključuje Kuljiš.

Da je osnovni razlog histerije iz Zagreba predizborna kampanja, smatra i Slobodan Janković iz beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu. „Činjenica je i da u HDZ-u jača revizionistička, odnosno proustaška struja. Kad se spoje izbori i to, onda je jasno otkud pojačan diskurs”, kaže Janković, koji se slaže sa Dačićevim ocenama jer se, kaže, mora reagovati na neki način, a ne ćutati da bi se kao pomoglo Srbima u Hrvatskoj.

On, međutim, ne očekuje da će se odnosi dalje zaoštravati. Uveren je, kaže, da će sve ostati na pojačanoj retorici. Možda bi Srbija, kaže, mogla da razmisli o tome što nijedna od uticajnijih zemalja u EU ne vrši pritisak na Hrvatsku da promeni svoje ponašanje.