Srpska poglavlja humanosti

Opet su tu, među nama. Viđamo ih na ulicama, u parkovima, po haustorima, u javnim objektima, bankama, poštama, supermarketima.

Naši sugrađani – migranti. Često ih zovu i izbeglicama, kad žele da naglase empatiju sa stradalnicima u čijim zemljama već dugi niz godina besne ratovi.

Valjda se i sami sećamo tužnih srpskih izbegličkih kolona, stotina hiljada izgnanika iz svojih domova, koje smo primili kao članove svoje porodice. I oni su takođe danas tu, s nama.

Zato smo se, valjda, i poneli ljudski tokom prvog talasa migrantske krize, u leto prošle godine.

Osetili smo instinktivno tu muku, čak i kad smo negde znali da nisu svi oni izbegli iz ratom zahvaćenih područja, već da je među njima i deo onih koje Evropa svrstava u kategoriju ekonomske migracije.

Nažalost, i ovu muku smo iskusili na svojoj koži, znamo i mi kako su tamo gorki zalogaji hleba.

Srbija nije podizala ograde, nije koristila gumene metke i suzavac, nije slala oklopne jedinice na svoje granice. Fabrike bodljikave žice nisu u našoj zemlji radile u tri smene, kao u nekim državama u okruženju.

Samo su volonteri Crvenog krsta i službenici ministarstava dežurali i pomagali nevoljnicima da im prolazak kroz Srbiju – bar koliko je to moguće – ne ostane u sećanju kao noćna mora. Ako je neko samo kandidat za EU, to ne mora da znači da je i tek puki kandidat za humanost.

Prvi test, na kome se pojedine zemlje EU i nisu baš proslavile, mi smo prošli s pozitivnom ocenom. To su naša poglavlja humanosti.

Sada, međutim, s Bliskog istoka pristižu nova iskušenja. Da li je drug Erdogan odlučio da ponovo malo odvrne migrantsku slavinu u svom odmeravanju snaga sa Briselom i tako podseti da i dalje ima svoje adute, manje je važno u ovom trenutku.

Mnogi se pribojavaju da ovaj drugi talas može biti ekstremniji od prvog, što pokazuje činjenica da u poslednje vreme gotovo nema dana bez terorističkog napada u Evropi, gde su počinioci ekstremni islamisti.

Dok ovih dana tiho i bez trubača posle više od dve decenije ispraćamo poslednjih 18 srpskih stanovnika izbegličkog kampa u Krnjači, na kapije ovog utočišta kucaju nezbrinuta lica sa Bliskog istoka.

Iako svi oni kažu da ne žele da ostanu u Srbiji, veliko je pitanje ima li za njih puta u Evropu opasanu žicom. Jedina sigurna kuća za njih sada su srpski kolektivni centri, u kojima se već približavamo kritičnoj brojci od 2.000 duša.

Većina njih ističe dobar prijem i ophođenje u našoj zemlji. Ako je za utehu, možemo da budemo ponosni što je njihova najveća primedba – da ih Srbija previše hrani ribom.

I naravno da nije njihov, i naš, najveći problem to što bi oni verovatno želeli jagnjetinu, već to što su spoljne granice zatvorene.

Kako se Srbija ne bi pretvorila u parking za migrante – što je termin koji je prvi upotrebio Aleksandar Vučić pre nekoliko meseci, a sada ga koriste čak i međunarodni zvaničnici – vlada je odnedavno uvela pojačane mere zaštite državne teritorije.

Čekajući duže od godinu dana da Brisel usaglasi svoj stav o ovom pitanju, Beograd je procenio da niko neće rešavati naš problem, osim nas samih.

Zajedničke patrole vojske i policije, opremljene modernom tehnologijom za nadzor, sada efikasnije kontrolišu kritične tačke prelivanja migrantskog talasa na takozvanoj balkanskoj ruti, ne dozvoljavajući da nas poplavi po sistemu spojenih sudova.

To još ne znači da će se i Srbija, poput većine zemalja u okruženju opasati žilet-žicom, puštati pse i udarati pendrecima po izbeglicama, ali svakako nećemo biti pasivni posmatrači u situaciji kad čak ni u Nemačkoj više nisu radi novim gostima iz arapskog sveta.

Mesecima smo davali pozitivan primer Evropi, nismo prekršili nijedno briselsko pravilo. Sami Evropljani, poput članica Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska), iskazali su priličan stepen netrpeljivosti prema pridošlicama.

Ne samo što su se pokazali kao pravi probirači koga bi želeli da prime, a koga ne, već su se otvoreno usprotivili i sistemu migrantskih kvota, što je bio kamen temeljac politike Angele Merkel.

Tako je mađarski premijer Viktor Orban postao regionalni, pa čak i evropski šampion migrantofobije. Na referendumu 2. oktobra naši severni susedi izjasniće se da li su za ili protiv „da EU propiše obavezno naseljavanje nemađarskih državljana u Mađarskoj, čak i bez odluke parlamenta”.

Jedva da ima sumnje kako će se ovaj plebiscit okončati, što će biti dodatni udarac prvobitnom planu EU o razmeštanju 120.000 ljudi u državama članicama. Ako se zna da je ovaj broj tek deseti deo onih koji su u EU ušli za proteklu godinu i po u potrazi za srećnijim životom, a prema procenama najmanje tri miliona još čeka po kampovima u Turskoj i Jordanu, onda je jasno da Evropa ne daje nadu da će problem biti rešen u dogledno vreme.

Ali, njima je u ovoj situaciji lakše nego nama. Migranti moraju da prođu stotine, pa i hiljade kilometara da bi stigli do granice EU, i potom prođu desetine ograda i barijera, dok je Balkan prvi na udaru.

Ne treba podlegati histeriji i strahovima, ali država mora maksimalno da se mobiliše. Ograničiti priliv migranata sve dok se na izlaznoj strani ne uspostavi ravnoteža i balkanska ruta ponovo postane protočni bojler, a ne rezervoar, ili čak rezervat za izbeglice.

O tome svedoče i reči predsednika opštine Šid Ivice Jovića, koji kaže da je preko te teritorije za manje od godinu dana prošlo oko 700.000 migranata, ali da je danas njih oko hiljadu blokirano na hrvatskoj granici.

Negativnih primera ima napretek širom Evrope. U porastu su netrpeljivost i islamofobija, pojačani strahom od terorizma. U mnogim državama dolazi do oštrih podela, što ovih dana vidimo i u mirnoj i uređenoj Danskoj – gde je nacionalistička Danska narodna partija, koja je deo vladajuće koalicije desnog centra, pozvala na totalnu zabranu imigracije iz muslimanskih zemalja.

Daleko od toga da su danski nacionalisti usamljeni u svetu sa ovakvim stavovima. Izolacionističko raspoloženje buja u Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Austriji, naravno Mađarskoj, a kao što smo videli na primeru „bregzita” – i u Velikoj Britaniji. Svima njima uzor može biti američki predsednički kandidat Donald Tramp, koji nikad nije krio negativan stav prema muslimanima.

A gde smo tu mi? Kao i uvek u istoriji, na prvoj liniji fronta, spremni da se branimo i odbranimo. Ne samo sebe nego i Evropu – u onoj meri koliko to ona želi i spremna je da nas podrži. I da pri tome ostanemo na visokim kotama humanosti. Ne prvenstveno zbog pozitivnih ocena evropskih činovnika – za koje je često veliko pitanje da li bi ih i sami zaslužili – već zbog nas samih.

Zato što smo takvi ljudi.