Nada tuđeg neba

Bojan Đurić je u kolumni od prošle srede izneo jednu visprenu analizu beznadežnosti jedne generacije. Nama, mladima, država ne nudi ni podršku ni uslove koji bi nas u Srbiji zadržali. Iako pripadam onom delu generacije koji odlazak iz Srbije smatra predajom i ličnim porazom, ne očekujem da drugi to mišljenje dele i razumem one koji se odluče na odlazak.

Vlade u Srbiji se smenjuju već 15 godina, a nade, o kojoj Đurić piše, sve je manje. Mladi nisu viđeni kao politički faktor, kao glasačko telo, pa samim tim im se ni ne nudi ništa. Ministarstvo zaduženo za njih gotovo potpuno se preorijentisalo na sport. Više od 50 odsto mladih je nezaposleno, velika većina želi da napusti Srbiju, a njihovi stavovi su sve konzervativniji. Mi nismo na dnevnom redu vlade.

Dok je Evropska unija (EU) usvojila Evropsku garanciju za mlade s ciljem da im obezbedi plaćeno stažiranje, posao ili nastavak školovanja, vlade Srbije našu perspektivu vide u subvencionisanim preduzećima ili gubitašima, gde treba da radimo za minimalac. I to kad završimo škole koje je pregazilo vreme. Partija evropskih socijalista i Mladi evropski socijalisti pokrenuli su inicijativu za „Maršalov plan za mlade”, nazvanu „Act4Youth”. Ovaj plan želi da proširi ERASMUS program na srednje škole i usmereno obrazovanje, dok drugi stub traži stalnu Evropsku garanciju za mlade, čak i za starije od 30 godina. Treći stub bavi se decom kao najranjivijom grupom s ciljem da svi imaju besplatno zdravstvo i negu. Četvrti stub podrazumeva „čekove za kulturu”, koje će mladi moći da koriste za konzumaciju kulturnih sadržaja u celoj EU.

A Srbija? Vlast i opozicija jednako odbacuju mlade. Ne žele ih kao one koji su za promene jer znaju da jako lako i jedni i drugi mogu biti žrtve tih promena. Uporno odbijaju da probleme generacije stave u centar pažnje, za šta smo delimično i sami krivi.

Podrška mladima koji traže posao je nepostojeća. Podrška preduzetnicima takođe. Socijalna mobilnost, kako Bojan Đurić dobro opisuje, na nivou je incidenta. Mladi, obrazovani, pametni svoju šansu ne vide u državnom preduzeću za dvadeset i nešto hiljada mesečno. Deo njih pre bira nemačku fabriku, estonski startap, austrijsku bolnicu. EU nam daje više šansi od naše Srbije. Mladi iz istočnog dela zemlje odustaju od školovanja u Srbiji i odlaze u Rumuniju i Bugarsku. Moj najbolji prijatelj projektom je angažovan na jednom našem univerzitetu gde završava doktorske studije, a deo studija i usavršavanja proveo je u Švedskoj. Želi da ode odavde. Ne želi da ga sprečavaju gori od njega, niti da provodi dane čekajući birokratske odluke od kojih zavisi njegov rad. Želi da doprinosi društvu mnogo više nego što mu je ovde omogućeno. Drugi prijatelj, koji je u svoje školovanje uložio oko pedeset hiljada evra i završio neke od najboljih evropskih univerziteta, u Srbiji mesecima ne može da nađe posao. Ima 28 godina, obrazovanje i kredit za školovanje koji treba da vrati. Ovde mu nude da volontira. Čemu njih dvojica da se nadaju?

Svi smo odgovorni za ovakvo stanje. U pravu je Đurić kada kaže da nam trebaju ljudi s nadom. Ako prihvatimo ono što je Aristotel rekao, da je nada san budnih, vreme je za buđenje.

*Socijaldemokratska omladina