Nikola Kolja Milunović (Beograd, 1935–2016)

Među malobrojnim za koje mislimo da nikad neće mentalno i fizički ostariti i napustiti nas jeste i Nikola Kolja Milunović. Zatekao nas je odlazak ove harizmatične ličnosti. Pripadao je intelektualnoj i umetničkoj eliti Beograda, a njegov mladićki duh, šarm i pojava osvajali su istančanim senzibilitetom i gospodskom ležernošću. Mala tajna Milunovićevog personalnog i stvaralačkog koda verovatno je i u rečima: „Zadivljen sam oblikom koji još uvek u sebi sadrži magičnu moć nedokučivog”. Uspomene iz ranog detinjstva, idilične i bezbrižne, kao iz nekog dečjeg vrta, prekinuo je 1941. godine rat. Odrastanje u umetničkoj porodici – otac Milo, čuveni slikar, akademik, jedan od osnivača beogradske Likovne akademije i majka Olga, slikarka – sudbinski je uticalo na formiranje njegovog ličnog i umetničkog identiteta. Završio je vajarstvo na beogradskoj Likovnoj akademiji u generaciji Ljube Popovića, Milića Stankovića, Mome Kapora, Milije Glišića… Kolja Milunović je aktivan na umetničkoj sceni od šezdesetih godina prošlog veka, a u njegovom razuđenom opusu su rane skulpture konjanika, projekti za spomenike u prostoru, objekti, instalacije, crteži i objekti brodova – gradova…Kao kakav alhemičar istraživao je jezičke modele i materijale, arhetipsko i vizionarsko, a uzori su bili antička Grčka, Egipat, arhajska skulptura. Njegov „Konjanik” u Parku skulptura u Aranđelovcu (1967) na početku karijere ili spomenik Vuku Karadžiću (1987) u Valjevu nose osetljive promene Milunovićeve vizuelne kreativnosti i uzora drevnih kultura. Mada mu je najomiljeniji materijal bio drvo, realizovao je svoje skulpture i u bronzi, čeliku, mermeru. U svom stvaralaštvu težio je da bude drugačiji, autentičan, da se oslobodi predrasuda u ime imaginacije. U jednoj anketi iz 1970. govorio je:

 „O skulpturi mislim na jedan način koji danas pomalo iščezava ili će uskoro biti zamenjen jednom možda novom estetikom”.

Drugovanje sa članovima Medijale, posebno sa Šejkom, iskristalisalo se u stavu da je „Čovek kao biće, kao jedna duša, u stvaranju – u molitvi”. Deo Milunovićeve umetničke biografije su i put u Ameriku 1974. i brzi povratak iz „obećane” zemlje, članstvo u grupi „Deset plus” u kojoj su vajari težili visokim profesionalnim standardima u prezentaciji rada, a deo autorske svestranosti pripada i akcijama klokotrista i Milunovićevoj participaciji u njihovoj hibridnoj ideji o multimedijalnosti i ludizmu. Umeo je da primeni u praksi očeve pouke iz lova: „Ono što radiš da bi zadovoljio jednu svoju strast, upotrebićeš i u svom zanatu”.

 Projekti za spomenike u prostoru za vajare su izazov, a Kolja Milunović je učestvovao i pobeđivao na konkursima. „Ja sam čovek otvorenog prostora. To je moj ambijent”, govorio je. Promene motiva, izraza, formi i sadržaja mogu se pratiti u ovom opusu dugom preko pet decenija. Ipak, za samog autora crtež je bio osnova svega, pa i zamena za nerealizovanu veliku skulpturu. Značajna faza crteža i objekata brodova – gradova, tvrđava, skeleta i njihove neobične, fantasmagorične vizure, obeležilo je njegovo stvaralaštvo u osamdesetim godinama. Otkuda motiv broda i njegova metaforičnost? Iz porodičnog bagaža sećanja pominje se da je prvo izvorište inspiracije bio očev atelje koji je više ličio na ribarsku konobu, nego na umetničku radionicu. Epizoda iz života je i osujećena želja da sin Kolja upiše pomorsku akademiju, a blizina mora ili reka pored kojih je živeo sačuvala je i ljubav prema brodovima. „Po tibetanskom horoskopu iz 1060. bio sam navigator i konstruktor brodova u srednjoj Engleskoj”, u žovijalnom tonu upućuje Milunović. Kritičari su u transpoziciji ovih brodova – Vavilonskih kula 20. veka, projektima ironije, parodije i gorkog humora, pisali o dubljem poniranju u likovnost i pitanjima naše egzistencije i vizije; anticipacija egzodusa ili apokalipse desila se u narednoj deceniji. Milunovićevoj kreativnoj energiji bili su bliski i projekti svojevrsne sinteze arhitekture i skulpture. Tokom devedesetih je gotovo zanemeo radeći tvrđave koje jesu-nisu brodovi polumakete-poluskulpture-poluarhitekture. Kolja Milunović se čuvao „hladne” produkcije. Verovao je od mladosti da je „skulptura-monolog sa samim sobom, jer sve ostalo je besmisleno”.