„Dejtonka" je bila broš na grlu grada

Kada je posle velikih, uspešnih projekata dobio zadatak da osmisli benzinsku pumpu, arhitekta Mario Jobst maltene se uvredio. Ipak, stavio je ideje na papir i odlučio se za prepoznatljivu sinusoidu po kojoj pamtimo „Dejtonku” kod hotela „Hajat”, puštenu u rad 1995. kao vršnjakinju potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Mislio je Jobst da ideja neće ni biti prihvaćena jer je suviše moderna, ali smatrao je da baš taj oblik talasa odražava mesto susreta Save i Dunava, mesto gde se sipa benzin i izvire energija.

– Crveno-žuta pumpa, u boji „Jugopetrola”, bila je pumpa reper, pumpa – znak, volim da kažem da je to bio broš na grlu grada. Odatle počinje Novi Beograd i vraćate se u stari deo grada. Na sastanku u Akademiji arhitekture, akademik i kolega Brana Mitrović rekao je da nije smeo da se uništi „taj mali rečnik arhitekture”, jer tu je bilo sve – i dizajn, i konstrukcija i arhitektura – kaže Mario Jobst.

S promenom vlasnika pumpa je ofarbana u plavo, u boju „Gazpromnefta”, a potom je i srušena.

– Nisu pomogla ni moja pisma. Dekonstrukcija je uvek brža od konstrukcije – ističe razočarano Jobst. Onda je uradio i pumpu na Autokomandi. Kako su beogradski hramovi fudbala u blizini, ona je u znaku kalote, odsečka lopte. A za „Jugopetrolovu” pumpu u Boru dobio je Veliku nagradu Ulupudsa 1997. godine.

Prisetili smo se rušenja „Dejtonke” ovih dana kada je objavljena knjiga „Jobst” u izdanju Muzeja asocijacije srpskih arhitekata, autora Zorana Manevića koji planira da objavi seriju o našim arhitektama. Otvara je Jobst koji je radni vek proveo u „Energoprojektu”. Kada su 1972. njih osmoro došli u ovu firmu, kod poznate Milice Šterić, prozvaše ih „Miličine bebe”. Radili su mladi u timovima sa iskusnim arhitektama, a kada su bebe porasle čekali su ih samostalni projekti. Jobst je bio angažovan za enterijer Konferencijske dvorane u Librvilu, u Gabonu, hotel Kaluga za očnu kliniku Fjodorov u Rusiji, sportsku dvoranu u Kladovu, zgradu JAT-a na Novom Beogradu, Ju biznis centar u Beogradu, čiju je prvu fazu potpisao Milutin Gec.

– U „Ju biznis centru” bile su predviđene tri poslovne zgrade, ali u okolini je bio višak poslovnog prostora, pa je odlučeno da od tri zgrade dve budu stambene. Pošto je u blizini Dunav, koristio sam oblik jedra, zato što je pored konstrukcije, važna i simbolika. Ne možete da pravite arhitekturu, a da ne razmišljate šta je tu nekada bilo. Odlučio sam se za crvenu boju – crveno je u srpskom narodu poznato kao „stani pogled”; crveno slovo u kalendaru, crvena na našim freskama – ističe Jobst.

Kada projektuje, njega zanima ceo kulturni milje. Često pominje knjige Markesa i Pavića, njihovu neobičnu atmosferu, pa slikarstvo Brojgela, a posećuje i izložbe skulpture, jer se tu vidi igra sa prostorom. „Bogdan Bogdanović dao nam je na fakultetu da napišemo rad o arhitekturi. Ja sam uporedio reči Vitruvija i Gropiusa sa situacijom na arhitektonskom fakultetu. Oni su smatrali da arhitekta ne može da ne zna strani jezik, a mi na fakultetu nismo imali engleski ni fakultativno. Za taj rad dobio sam maksimalnu ocenu. I za našu profesiju bitni su sveukupno znanje, kontekst, istorijski pogled”, uveren je Jobst.

Značajan deo njegovih aktivnosti zauzima i mačevanje. S ponosom kaže da je bio juniorski prvak Jugoslavije i drugi na seniorskom takmičenju, a 1964. i član državne reprezentacije. Voleo je Dimina „Tri musketara” i druge romane u kojima se mačevi ukrštaju. Tako je upoznao i suprugu Veru Jeftimijades, legendu ovog sporta.

Priča nam i kako se dešava da ga supruga ujutru upita: „Ko ti je taj Radenko. Noćas si vikao: Radenko, Radenko, pazi!”

– A Radenko je moj poslovođa. Mislim u snu na njega i radnike, jer su uveče postavljali montažne grede, kiša je pala i dizalica je počela da klizi. Odgovornost je velika, arhitekta mora da vidi i čoveka koji radi – savetuje Jobst. Dodaje da mladi danas dolaze u sukob sa nekultivisanim i agresivnim investitorima, jer je njihov glavni cilj da ne košta ništa.

– Arhitektura je najstrašniji striptiz. Svi je gledaju i komentarišu. Slikari naprave selekciju svog rada: ove slike ću da prodam, one čuvam za muzej, a te ću da poklanjam. Mi kada napravimo kuću, ona je svačija i reakcije su razne. Jedan kolega mi je ispričao kako je sa Katarinom Ivanovnom šetao pored mojih zgrada i ona je rekla: „Ovo su najlepše kuće u Beogradu”. Upitah ko je ta osoba. Možda je profesor sa Lomonosova, istoričarka umetnosti, kritičar? A on reče: „A, to je moja unuka od pet godina!”

Najzad, ako treba da kaže svoj sud o „Beogradu na vodi”, naš sagovornik citira Dimitrija Mladenovića, profesora i urbanistu sa Arhitektonskog fakulteta, koji predaje u Poljskoj.

– On je dao studentima zadatak da reše savski amfiteatar, i rekao da je za tri i po meseca dobio fantastične rezultate, a da ovo što je kod nas urađeno ne valja ništa. A naš arbitar Vučić kaže: „Ako gospoda arhitekte žele da se projektuje onako kako oni misle da treba, neka nabave tri milijarde evra”. To nikada nije bilo, da arhitekta nabavlja sredstva... Treba da se čuva silueta grada, a ne da obala zatvara sve što je autentično beogradsko. Ko je hteo da bude upisan u istoriju Beograda trebalo je da napravi Dunav grad, prekoputa Ratnog ostrva gde je prazna, lepa površina. Ako je neko hteo da bude veći od Tita, tamo je trebalo da počne da gradi.