Kolika je Erdoganova moć u Nemačkoj

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Posle protesta oko 30.000 pristalica turskog predsednika u Kelnu u nedelju, mnogi se pitaju kolika je zapravo moć Redžepa Tajipa Erdogana u Nemačkoj. Od neuspelog vojnog puča u Turskoj, atmosfera u turskoj zajednici, koja broji oko tri miliona ljudi, toliko se zagrejala da je zabrinula kako nemačke službe bezbednosti tako i političare. Oni ne samo da strahuju da bi u Nemačku mogao da se prelije sukob između Erdoganovih pristalica i pristalica osnivača pokreta Hizmet Fetulaha Gulena već ih brine to što su nemački državljani turskog porekla toliko spremni da ustanu u odbranu turskog lidera čak i po cenu ugrožavanja bezbednosti njegovih protivnika u Nemačkoj.

Desna obala Rajne kod Kelna prekjuče je bila preplavljena turskim zastavama, a ujedno su mogli da se čuju kako nemačka himna tako i povici „Alahu ekber” i slogani „Erdogan borac za slobodu”, „Da demokratiji, ne puču”, „Mi smo Nemačka” i „Hoćemo smrtnu kaznu”. Unija evropsko-turskih demokrata, organizacija koja radi kao ispostava Erdoganove stranke, potrudila se da ovaj protest predstavi kao širi društveni skup u odbranu demokratije i osudu pokušaja puča.

Međutim, nemački mediji i političari ukazuju na zabrinjavajuću činjenicu da se Erdoganovi protivnici plaše da demonstriraju. Naime, Kurdi su otkazali svoj skup iz bezbednosnih razloga, a jedan broj njih se pridružio antifašistima, koji su pre svega hteli da prave kontramiting nemačkim krajnjim desničarima, koji su najavljivali kontramiting Erdoganovim pristalicama, ali ih se okupilo tek nekoliko desetina. Nešto veće okupljanje organizovale su omladine socijaldemokrata, Levice, Zelenih i liberaldemokrata, pod parolom: „Zaustaviti Erdo-ludilo”, a sukobi su izbegnuti zahvaljujući tome što je na ulicama bilo oko 3.000 policajaca.

Prema rečima nemačke pravnice turskog porekla Seuren Ates, to što Erdoganove pristalice demonstriraju i pozivaju na demokratiju zvuči smešno.

„Radovala bih se kada bi ovo bile prodemokratske demonstracije. Slično se dešava i u Turskoj. Tamo demonstriraju muškarci delom obučeni kao islamisti, dakle pre svega muškarci i uzvikuju ’demokratija’. To deluje iritantno”, rekla je ona za Radio Dojčlandfunk, objašnjavajući kako Erdoganove pristalice shvataju demokratiju: „Oni pod pojmom demokratija shvataju sledeće: Erdogan je izabran sa 52 odsto glasova i on zato ne sme da bude kritikovan. Svi koji su Turci moraju ga voleti.”

To što se Nemci turskog porekla lako mobilizuju za podršku „turskom predsedniku koji godinama islamizuje zemlju i upravo uništava pravnu državu” za komentatora konzervativnog dnevnog lista „Velt” otvara pitanje povezanosti velikog dela turske zajednice sa nemačkom demokratijom. Naročito zbog toga što je krajem prošle godine za Erdoganovu stranku u Nemačkoj glasalo 60 odsto Turaka, što je veći procenat nego u Turskoj.

Liberalni minhenski dnevnik „Zidojče cajtung” smatra da su Nemačka i turska zajednica „inficirane” mržnjom, strahom i nepoverenjem, te zbog toga preporučuje kancelarki Merkel da zauzme jasan stav.

Međutim, ako se izuzmu izjave o tome kako ne bi smelo da se političke tenzije u Turskoj preliju na Nemačku, upadljivo je ćutanje zvaničnog Berlina. I to ćutanje u trenutku kada Ankara Berlinu bezmalo iz dana u dan samo ispostavlja nove zahteve. Ankara ne samo da zahteva da EU do jeseni Turskoj odobri bezvizni režim već od Nemačke praktično traži da joj saučestvuje u nastojanju da bezmalo istrebi sve pristalice Gulenovog pokreta, bilo da su u Turskoj, Nemačkoj, bilo nekom drugom delu sveta.

Turski šef diplomatije Mevlut Čavušoglu je diplomatskim kanalima tražio od Nemačke da Turskoj isporuči sve Gulenove pristalice, naročito sudije i tužioce koji su prošlog leta pobegli iz Turske navodno u Nemačku. Dok se u berlinskim diplomatskim krugovima može saznati da „nemaju dokaza da su dvojica turskih tužilaca zaista u Nemačkoj”, njihova eventualna ekstradicija bi podrazumevala da se u nemačkom sudskom postupku utvrdi da im je u Turskoj određena zatvorska kazna, pa čak i ako to pravosuđe odobri, konačno odobrenja daju ministarstvo pravde i ministarstvo spoljnih poslova. Nemački sudovi su, primera radi, u 2014. odobrili tek 19 od ukupno 46 turskih zahteva ua ekstradicijom njihovih državljana.

Osim ekstradicije, Turska je zatražila i da izvrši inspekciju škola, institucija i udruženja u Nemačkoj. Ankara je uputila zvanični zahtev nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg da joj dozvoli da „proceni” škole, koje su navodno povezane sa Gulenom. Pokrajinski premijer i funkcioner Zelenih Vinfrid Krečman je za „Frankfurter algemajne cajtung” rekao da „naravno ne planira da uradi tako nešto” i da ga je zahtev „vrlo iznenadio”.

I dok nemački političari zahtevaju od kancelarke da zaustavi Erdogana, Merkelova prošlog četvrtka na konferenciji za novinare bila je blago kritična prema turskom predsedniku, ne dajući nikakvu naznaku da planira da mu pokaže svojevrsni znak „stop”. Ipak, njegov zahtev da Nemačka isporuči guleniste neće moći da preskoči, ali sva je prilika da će taj vrući krompir, kao i u slučaju tužbe protiv satiričara, prepustiti nemačkom pravosuđu. To, međutim, neće sprečiti opasne sukobe unutar turske zajednice u Nemačkoj.