Šta sa hramom Hrista Spasa u Prištini?

Pomeranje granica bizarnosti u etničkim odnosima prema drugima, njihovim vrednostima i simbolima postalo je toliko prisutno i kreativno da prosečan stanovnik ovog prostora prečesto izgovara rečenicu: od ovoga nema gore! Samo retki, ili svetitelji ili nihilisti, ovde nisu izgovarali tu čemernu floskulu. Paradoksalno, ona se, uz razna druga nepočinstva, gotovo organski povezala i s jednom crkvom, hramom Hrista Spasa, u centru jednog velikog urbanog centra, tik pored Narodne biblioteke i Univerziteta u Prištini.

Mržnja prema toj građevini, delu arhitekte Spasoja Krunića, poprima takve oblike, da uvek stoji pitanje: šta je sledeće? Neuspeli pokušaj rušenja 1999. godine, pa predlog da se pretvori u memorijalni muzej Albanaca, onda gola pevačica Era Istrefi koja u njoj igra i predstavlja je u spotu kao pakao. Zatim, podstaknuta sirotinja koja je ovde živela i u hramu vršila nuždu, izjava Hašima Tačija da je hram užasno delo Slobodana Miloševića, bezbrojni pokušaji Univerziteta da se sa „njihovog zemljišta“ ukloni crkva. Opet, alpinisti koji se pentraju po njoj, pa natpisi najpogrdnije sadržine na njenoj kupoli, ispod zlatnog krsta...

Na kraju ovog nepotpunog spiska izronila je „činjenica, svedočenje, sumnja“ da se tu nalazi masovna grobnica Albanaca koje su Srbi pobili i zakopali tokom 1999. Tako je nastala glavna vest: masovna grobnica kod crkve u Prištini, negde sa znakom pitanja, a negde i bez njega, dnevni izveštaji i očekivanja nesrećnih porodica, stručnjaka i komisija. Neko se posle 17 godina setio kako su bageri zakopavali Albance oko hrama i to sećanje bilo je povod za munjevitu akciju svih nadležnih institucija. Ta brzina reakcije u direktnoj je vezi sa neprestanim pokušajima da se uništi hram Hrista Spasa u Prištini. Došle su mašine, predstavnici Albanaca i Srba, Srpske pravoslavne crkve, Euleksa i krenulo je raskopavanje.

S južne strane, pored hrama, tamo gde je neko već prokopao kanal, kojim je godinama tekla kanalizacija i odakle se širio jak smrad, sada stoji preorana zemlja i šut, a na severnoj strani vire pokidani komadi bodljikave žice, ankeri od montažnih objekata koje je ovde postavljala britanska vojska. Zapadni, glavni ulaz u crkvu, crni se jer je neko spalio smeće i šikaru koja se tu nakupila, a jedna šipka na gvozdenim vratima je odvaljena, pa se u unutrašnjost ponovo može ući. U dnu dvorišta, uz samu ogradu rektorata, raskopana je treća lokacija u potrazi za ostacima tela, podignut trotoar, zaštićen vodovod, razapete trake, postavljen mrzovoljni stariji policajac da sve to čuva...

Na kraju ništa nije pronađeno, nema nikakvih rezultata, a vest nije, onako udarno i gromoglasno, objavljena u svim medijima. Provukla se tiho i za sobom ostavila prazninu u kojoj će se, verovatno, nastaviti napadi na hram Hrista Spasa u Prištini.  Većina mrzitelja i „aktivista“ koji ga skrnave vest neće čuti, ili neće želeti da je čuju. Šteta je napravljena, bes i stereotipi su potvrđeni, ostaje samo pitanja: ima li gore od ovoga, šta je sledeće i kome treba ovaj zlatni krst iznad Prištine?

Srpski političari su, još pre ove pretrage, uvereni da je vest o masovnoj grobnici lažna, najavili da se, konačno, mora prekinuti kampanja protiv crkve i krenuti u njenu obnovu. Sada i oni ćute, dok po hramu raste drveće i mahovina. Nestanak hrama najpre bi pogodio dvadeset troje prištinskih Srba, preostalih od onih 40.000 koliko ih je ovde bilo 1999. godine. Oni su toliko marginalizovani da se smatra da ne postoje. Međutim, postoji nešto što duboko trese jedno etnokratsko društvo i govori mu šta, već dve decenije, mora da radi jednom od retkih simbola preteklog iza onih koji su nestali. Kako god da se uzme i šta god se radilo tom objektu, on će biti opomena i podsetnik savesti – jednima što ga ne obnavljaju, a drugima što i ovakav stoji nad bivšim, kakvim-takvim, životom.