Dačić opet doplivao do vlasti

Kada je Aleksandar Vučić na konferenciji za novinare rekao da će se sastati s Ivicom Dačićem radi nastavka razgovora o učešću socijalista u novoj vladi, „espeesovci” su konačno mogli da odahnu. Nekako je ta mandatarova objava zvučala kao zvanična potvrda onoga o čemu nezvanično bruje mediji i politička čaršija, naročito posle one iznenadne posete Vučića Moskvi – SPS ostaje u vladi. A to je i dalje većini rukovodstva stranke najvažnije. Da li će biti jedno ili dva ministarska mesta (tri, izgleda, neće biti nipošto) manje je važno od same pozicije vladajuće stranke, zahvaljujući kojoj će imati znatno bolju medijsku prođu, više uticaja na drugim nivoima vlasti i više funkcija i radnih mesta „po dubini”.

To što Dačiću dvaput polazi za rukom da Socijalističkoj partiji Srbije obezbedi mesto u vlasti, iako to matematički naprednjacima nije neophodno ni sada, a naročito nije bilo 2014. godine, možda bi moglo da opravda onu ocenu Borka Stefanovića iz minule izborne kampanje da je lider SPS-a „jegulja srpske politike”. Zorana Mihajlović, potpredsednica Vučićeve Srpske napredne stranke, pre samo dva meseca uporedila ga je sa bonsaijem (a Vučića, recimo, sa borom), dok je njegove socijaliste po ko zna koji put nazvala – licemerima.

Nisu ovo bile jedine kvalifikacije koje je Dačić morao da otrpi, a trpeo je i ono što ljudi van politike verovatno ne bi mogli drugačije da nazovu do – uvreda ili poniženje. Bila je tu i afera „Snimak” i podsećanja na „Koferče” i „Bananu”, bilo je unutarstranačkih natezanja sa protivnicima bezuslovne saradnje sa SNS-om, bilo je izvinjavanja i „peglanja” izjava i postupaka funkcionera SPS-a koje se naprednjacima nisu dopadale.

Čak i ako je bila reč o fingiranom sukobu socijalista i naprednjaka, a postoje i takva objašnjenja ovih igara SPS-a i SNS-a „toplo-hladno”, običan čovek bi imao teškoća da podnese sve to. Očigledno, Dačić je imao mnogo više nerava od nekih svojih stranačkih saradnika, stoički je izdržao da bude vreća za (verbalne) udarce naprednjačkih partnera i ta njegova postojanost, čini se, donela je plodove.

Ista Zorana Mihajlović je pre mesec dana zaključila, naime, da je SPS najmanje loš partner od svih ostalih stranaka. Slično je zvučalo objašnjenje koje su ona i Nebojša Stefanović, kao glavni Vučićevi lovci na greške socijalista, dali i pre dve godine, kada su najpre tražili od svog lidera da pusti socijaliste niz vodu, pa se onda složili s njegovom odlukom da ih ipak primi u vladu.

Logično je da nisu svi naprednjaci bili srećni zbog toga, ali su samo mogli da gunđaju sebi u bradu. Zna se ko je bio zaslužan za „naprednjački cunami” te godine i da se Vučićeva ne poriče. A kako je Dačić uopšte uspeo da ubedi Vučića da mu je potreban u vladi? Ako posredi nisu pritisci sa strane, a Vučić stalno govori (i Dačić to potvrđuje) da na njega niko ne može da utiče ni iznutra ni spolja, onda je možda mogući odgovor u onome što je mandatar rekao krajem maja na TV Pink – da je Dačić „najbolji tehnolog vlasti”, jer „voli vlast i vlast voli njega”.

Šta drugo i da kaže ako je samo mesec i po dana ranije, uoči izborne tišine, na istoj televiziji izjavio: „U Dačićevu lojalnost nikad nisam verovao, ne verujem u nju ni danas. Nisam sarađivao sa njim zbog lojalnosti, već budućnosti Srbije.”

U međuvremenu, da li zbog Dačićevog šarma ili neodoljive želje za vlašću, da li zbog toga što je lakše vladati ako imaš socijaliste uz sebe umesto u opoziciji, reklo bi se da je Vučić postao zlatna ribica tog „nelojalnog” Dačića. Na konsultacijama mandatara sa predstavnicima parlamentarnih stranaka o programu vlade početkom juna, Dačić je izneo svoje tri želje, od kojih je treća bila da se nastavi saradnja SPS–JS i SNS-a. Premijer se na to nasmejao, a videćemo kako će biti, ispričao je Dačić novinarima.

Onda je pokazao da misli ozbiljno. Poslednjih mesec-dva, otkad su ponovo planule letnje regionalne tenzije, njegova agilnost i čvrstina u odbrani pozicije Vlade Srbije, to jest tehničkog premijera Vučića, može se porediti samo s onom Aleksandra Vulina. Iako je Dačić juče istakao da sve radio u interesu Srbije, a ne da bi ušao u vladu, to kako je odgovarao hrvatskim i BH zvaničnicima išlo je u prilog ostvarenju i ovog drugog cilja – da ne ispadne da je stvarno dekorativno patuljasto drvo, pa još nelojalno.