Treća Jugoslavija…

Neko je rekao da se može ubiti ptica ali ne i njen let. Ta misao me uvek podseti na Jugoslaviju koja je razorena, ali je ostavila trag u istorijskoj svesti koji i danas može da posluži kao osnov za različite političke projekte, ali i kao nadahnuće za spoljnu politiku zemalja zapadnog Balkana (ZB).

Zapravo, Jugoslavija je uvek bila politički projekat. Kada je u dva navrata nastajala i nestajala to je u velikoj meri bilo plod interesa velikih sila. Postoji li danas interes da se stvori nešto što se možda ne bi zvalo Jugoslavija, ali bi suštinski politički uokvirio ZB?

Zemlje ZB veoma su podložne spoljnim uticajima pa čak i najsamostalnije, poput Srbije, teško mogu da vode nezavisnu spoljnu politiku. Podložnost različitim uticajima stvara od Balkana nestabilnu političku zonu – bure baruta. Tako nastaje negativna spirala koja produbljuje ekonomske i političke probleme ostavljajući ZB još ranjivijim i podložnijim različitim uticajima.

Novi svetski poredak (NSP) nakon okončanja hladnog rata zamenio je sporazum iz Jalte. Jugoslovenski generali i tadašnje srpsko rukovodstvo nisu razumeli taj epohalni događaj. Jugoslavija je raskomadana, a Srbija izgubila značajan deo svoje teritorije. Danas se ponovo vodi bitka za hegemoniju u svetskom sistemu, a NSP je pred mnoštvom izazova. Takmaci za premoć su Kina i SAD. Ostale zemlje, iz perspektive tih igrača, samo su poligon za njihov rivalitet. Međutim, iz perspektive svake, pa i najmanje zemlje, promene u svetskom sistemu predstavljaju šansu da, same ili u savezima s drugim zemljama, poprave svoj položaj, što igru čini komplikovanijom i neizvesnijom.

Mada, globalno gledano, marginalan, Balkan je prostor na kome SAD pokušavaju da održe svoj dominantan položaj, a Turska i Rusija, svaka iz različitih razloga, pokušavaju da prošire uticaj.

Značajan broj muslimanskog stanovništva u državama ZB samo je jedan od resursa na koji se može osloniti Turska. Za nju je uticaj na Balkanu jedan od spoljnopolitičkih prioriteta i način da potvrdi narastajuću ekonomsku i političku snagu. Kako stvari sada stoje, značajan podstrek jačanju turskog uticaja pružiće Rusija ukoliko proceni da bi to, makar i privremeno, podstaklo udaljavanje Turske od SAD. Rusija je, s druge strane, bitna sila i najvažniji prostor u igri SAD i Kine za globalnu premoć. Osnovni interes Rusije jeste da smanji pritisak na sebe i premesti ga što je moguće dalje od svojih granica. U Siriji je u tome bila uspešna. SAD vide Balkan kao plen stečen nakon okončanja hladnog rata i kao idealnu poziciju sa koje mogu da kontrolišu svoje evropske saveznike, ali i pomenute regionalne sile.

Približavanje Turske i Rusije moglo bi za SAD predstavljati ozbiljan rizik od gubitka kontrole na ovom području. Jedan od načina da se obezbedi ovaj prostor jeste njegovo kolektivno uključenje u EU. Međutim, posle „bregzita” samopouzdanje EU je uzdrmano. Evropa sada ima cilj da učvrsti a ne da širi svoju uzdrmanu arhitekturu. (Brzom priključenju se mogu nadati samo zemlje koje u potpunosti mogu da odgovore standardima EU i koje svojim ulaskom ne bi unele ni jedan novi problem u tu zajednicu.)

Dakle, šanse da se čitav ZB nađe u okrilju EU su male. Drugi način za stvaranje brane širenju turskog uticaja jeste stvaranje političkog entiteta na prostoru ZB po ugledu na nekadašnju Jugoslaviju. Ključne zemlje ovog saveza su Albanija, Srbija i Hrvatska.

Ne treba posebno isticati kakve prepreke stoje na putu institucionalizacije takvog saveza. Međutim, ako nas je istorija nečemu naučila to je da su (ne)prijateljstva prolazna, a interesi večni. Međutim, za realizaciju takvog projekta potrebna su ogromna ulaganja koja bi podstakla ekonomski prosperitet ZB i dala podstrek akterima koji su za takav projekat zainteresovani. Pitanje je, međutim, da li je iko spreman da plati takvu cenu?

Alternativni način da velike sile održe ili prošire uticaj u regionu jeste podsticanje lokalnih radikalnih aktera i podrška njihovim aktivnostima i aspiracijama. To je već više puta viđen scenario koji je uvek bio tragičan za sve zemlje u regionu, a naknadno svođenje računa je pokazalo da je čak i pobeda bila Pirova. Uprkos tome, izgleda da dinamika aktuelnih zbivanja vodi u tom pravcu. Oni koji ne razumeju ovu dinamiku predstavljaju „korisne idiote” koji, uvereni da rade u sopstvenu korist, realizuju tuđe interese i prave štetu svima u okruženju.

Istina, istorija je pokazala da ovaj prostor ne može biti neutralan, ali je, takođe, pokazala da politika nesvrstavanja, mada zahtevna, donosi korist onima koji je vode. Briga o sopstvenim interesima koja ne prkosi interesima velikih sila pokazala se kao dobar model.

Ta politika je na vanrednim izborima u Srbiji dobila najveću podršku. Bilo bi dobro kada bi i na izborima u zemljama iz okruženja prevagu odnele partije koje zagovaraju takvu politiku, ali to je već stvar volje birača u tim zemljama.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu