Španska serija

Kada je aprila 2015. najavljivao izmene u vladi, Aleksandar Vučić je izjavio da će posao biti završen za jedan dan, da se rekonstrukcija neće razvlačiti kao „španska serija”. Godinu i nešto kasnije čekanje na osmu vladu od demokratskih promena pretvorilo se upravo u „špansku seriju”.

Ovo odugovlačenje, zadržavanje svojevrsnog „tehničkog statusa kvo” neke je vratilo na pitanje zašto su izbori uopšte održani, ali može se pretpostaviti je da je Vučić imao plan u glavi i kada je građane pozvao na birališta i kada se upustio u kadrovsku kombinatoriku.

Imajući u vidu svu silu poslova koje treba obaviti, i mandatarova uveravanja da jedva čeka da dobije vladu koja će se stahanovski obrušiti na ispunjenje reformskih zadataka, iskreno sam očekivao da se na novi kabinet neće toliko čekati. Nije tako.

Zašto? Šta ga je u tome sprečilo? Imajući u vidu Vučićevu energičnost, mora da je nešto ozbiljno.

To što je probijena serija najavljivanih rokova ne bi trebalo da bude pitanje neažurnosti, ne liči na Vučića. Niti njegovog hira, kako tvrde oni koji su uvereni da se s nama poigrava kako bi urbi et orbi dao do znanja da će Vlade biti kada on odluči.

Poslovično govorljivi mandatar pažljivo je izbegavao da javnosti bilo šta naznači, pa smo tako dospeli u situaciju da lider koji tvrdi da je ostvario najbolje rezultate posle Drugog svetskog rata neće da nam kaže šta ga sprečava da formira vladu.

„Imamo problema”, bio je maksimum onoga što je saopštio javnosti, ali iz rečenice da ne želi da formira vladu „protiv koje bi bio sam” naslutilo se da je pod snažnim pritiscima.

To što je nagovestio da bi predsedniku republike mogao da vrati mandat uz molbu da ga poveri nekom (koga bi on odabrao) posmatram kao patetičan manevar, koji ne umanjuje ozbiljnost pritisaka. Ko insistira na tome da čovek koji ,,ne trpi pritiske” napravi ministarski spisak koji mu nije po volji?

Da li je mandatarova taktika iznurivanja bila odgovor na pritiske nekog iznutra? Ne deluje uverljivo. Može li neko da zamisli da, recimo, Nebojša Stefanović insistira na personalnim rešenjima koja Vučiću nisu po volji. Ili da se junači Aleksandar Vulin? Ne ide. Ne moram ni da zamišljam kako bi im Vučić podviknuo.

A socijalisti? Ivica Dačić usrdno se nudi, svestan je da ne raspolaže „ucenjivačkim kapacitetom” i jednostavno nije u prilici da pritiska.

To na radare uvodi spoljni faktor. Rusija bi da predupredi veću saradnju sa NATO, ali i da projekat Evroazijske federacije učini atraktivnijim od Evropske unije u krizi. Zapad bi da obaveže Srbiju za potpunije ispunjavanje obaveza koje pripadaju zemlji kandidatu za članstvo u Evropskoj uniji.

To nas vraća u vreme posle Vučićevih razgovora sa Vladimirom Putinom kada je Moskva – diplomatski učtivo, ali nediplomatski precizno – saopštila da u novoj srpskoj vladi očekuje ljude koji će jačati rusko-srpsku saradnju. Ruski ambasador u Beogradu potom je jasno prstom ukazao na „pseudodemokrate”, „vojničiće konfrontacije”, koji to pokušavaju da spreče.

EU i SAD su na pritisak uzvratile pritiskom kako bi sprečile da se u vladi nađe previše „proruskih elemenata”.

Postoji tu suštinska razlika: jedno je pritisak da formirate vladu koja će Srbiju objektivno da udaljava od EU i približava Rusiji, sasvim drugo je kada Zapad pritiska da se ne ostvari scenario suprotan deklarisanim strateškim interesima Srbije.

Može biti da je i Vučić svojim razbarušenim obećanjima „prijateljima” na Zapadu i Istoku doprineo da se nađe između čekića i nakovnja. Biće da i jedni i drugi smatraju da imaju pravo da od njega zahtevaju da im ispuni želje. Ali, kako te želje međusobno varniče, Vučić ne zna gde će pre.

Vreme je proticalo. Ispostavilo se da odluka doneta danas može da deluje sasvim drukčije nego da je doneta juče. Mislim recimo na odnos naprednjaka i njihovog lidera prema socijalistima i njihovom lideru odmah posle izbora.

Iako sam verovao, a i danas verujem, da su socijalisti sasvim lagodan koalicioni partner SNS-a, tim potrebniji što predstoji izmena Ustava, oni su uočljivo, čak uvredljivo ignorisani. Da li zbog toga kako bi se po ko zna koji put pokazalo ko je gazda u kući, da li zbog umanjivanja njihovog koalicionog kapaciteta, tek rezultat je loš.

Stvoren je utisak da ulazak socijalista u novu vladu – a kladim se da će ući – zavisi od Putinovog diktata. Uopšte nije moralo tako da bude. Da Vučić nije traćio vreme trenirajući sopstvenu superiornost, mogao je i ranije da najavi da je spreman za nastavak saradnje. Bila bi to njegova autohtona odluka. Ovako, sve ostavlja neki sasvim drugi utisak.

Mandataru je period čekanja na nov kabinet doneo i druge brige. I naneo štetu. On je ko zna koliko puta govorio o besanim noćima provedenim na pisanju programa vlade. Iako smatram da je u tom sastavu od 450 strana (!) trebalo da se osloni i na ekspertska mišljenja – jer i najbolji student u današnja vremena ne može da bude Leonardo – ispalo je da je vreme od izbora više obeležilo ćutanje oko Savamale, merkantilno preuzimanje Vračara ili obilazak „Necenzurisanih laži”, nego napor da se ukomponuje nov kabinet za svetlu budućnost Srbije.

A možda odugovlačenje zaista nije imalo toliko veze sa stranim silama. Sada ne znam šta me više brine: pritisak moćnika ili nemoć mandatara da pronađe tim koji će „nepovratno promeniti Srbiju”.

Vučić je ne jednom ponovio da hoće „borbeni” tim koji će da mu pomogne da oživi „energiju i veru” građana koji su glasali (valjda i onih koji nisu glasali). Raduje što je odlučan da se osloni na neki nov profil ministara – hoću da verujem da to nije populistička retorika, uostalom videćemo uskoro – ali ako je mesecima morao da ih traži lupom, to je porazno saznanje.

Zar je toliko „mediokriteta i lenjih buba, sveznalica, lezilebovića”, a tako malo sposobnih i spremnih da se odazovu mandatarovom pozivu. To onda nije samo njegov već i naš veliki problem.