Nema dana bez poskupljenja

Guvernerka Jorgovanka Tabaković sasvim sigurno ovih dana oseća nelagodu na pomen mesa bilo koje vrste.

Jednako joj po volji nisu ni krmenadle ni pileći bataci. Ako se obistini najgori scenario klaničara da je talas poskupljenja nezaustavljiv (i to na nešto duži rok) moraće da koriguje svoju procenu da bi ovi potresi na tržištu mogli da povećaju ukupnu inflaciju i do 0,56 odsto.

Nagore, naravno. Jer ko bi se dosetio da će za špekulativnim rastom cena svinjskog mesa od 50 odsto uslediti i poskupljenje piletine a verovatno i junetine. Videćemo ubrzo. Ako joj je za utehu živinari uveravaju da je u pitanju samo uobičajeni letnji disbalans ponude i potražnje koji će uskoro proći. 

Trgovci kažu da ne prođe dan bez naloga za promenu cenovnika na desetine različitih artikala. Cene neprimetno rastu dinar po dinar sve do tačke kada pred kasom shvatite da „hiljadarka” više nije dovoljna ni za najosnovnije.

Uz paprenu pijacu, borovnice od neverovatnih hiljadu dinara, poskupljenje vode, najskuplje gorivo u regionu i već izvesni rast cena nekih drugih komunalija jasno je kojim putem smo krenuli i kako će se sve to odraziti na i tako nisku kupovnu moć građana.

Ali kakvu poruku nam ovih dana šalju i država i klaničari, podjednako odgovorni za potrese na tržištu mesa i katastrofalno stanje u stočarstvu. Po onome što čujemo ispada da nam je jedini spas u interventnom uvozu svinja što je paradoksalno jer nas je upravo nekontrolisani uvoz i doveo do ovoga.

Trećina domaćih farmera nije preživela dvogodišnje tutnjanje petospratnih šlepera koji su, uz blagoslov države, preko Nemačke Austrije i Hrvatske, dopremali svinjsko meso najlošije kategorije.

I svinja hranjenih koncentratima u brzom tovu da za manje od tri meseca dobiju na kilaži i završe u „srpskim” kobasicama. Samo u prošloj godini uvoz je bio 120 miliona dolara što nam se ko bumerang vraća upravo baš sada – nestašicom domaćeg mesa i vrtoglavim cenama.

Šta vredi što Matijević sada patriotski tvrdi da neće iz principa da uvozi svinje iz Mađarske. Draže mu je, kaže, da kupuje domaće. Rado bi on kao i ostale kolege iz branše u borbi za ekstraprofitom i sada posegnuo za evropskim mesom da i tamo nisu skočile cene zbog jagme za stokilašima. 

I ne treba da čudi ako naredne sezone pijaca bude još skuplja i breskva postane egzotično voće dok se domaći paradajz baca u reku jer ga nakupci neće ni za deset dinara. Umesto da pristojnim subvencijama podstičemo domaćeg seljaka uvodimo mehanizam uvoza kao tobožnju zaštitu interesa potrošača.

I kako kaže jedan naš čitalac – jadna je država u kojoj se proizvođači mole Bogu da im voćnjake uništi grad u nadi da bi od osiguravajućih kuća dobili više od bednih 30 dinara, koliko otkupljivači nude za kilogram kupina. Šta njima znači što smo najveći proizvođači ovog bobičastog voća u Evropi. I ko nam je kriv što nismo znali da sirovinu pretvorimo u nešto vrednije.