I prošlost i budućnost kroz ključaonicu

„Prihvatam grešku što sam stavio satove, ali mi je žao što ih nisam stavio da otkucavaju koliko godina ne rade muzeji”, izjavio je ministar kulture Ivan Tasovac još krajem prošle godine kada je postalo jasno da se predviđeni rokovi za sanaciju i adaptaciju Narodnog muzeja u Beogradu (preimenovan u Narodni muzej Srbije 2015. godine), kao i za rekonstrukciju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu neće ispuniti.

Da su satovi otkucavali koliko godina ne rade dva najveća muzeja u prestonici pokazali bi 13 godina, u slučaju zdanja na Trgu republike, a devet kada je reč o zgradi na beogradskom Ušću.

U Srbiji ima oko 140 muzeja, ali kada kažete muzej prva asocijacija su nažalost dva najveća muzeja u Beogradu koja su godinama zatvorena.

Istina, kada kažete da su muzeji zatvoreni, rukovodioci i zaposleni u ovim institucijama opomenuće vas da je to netačno jer „muzeji nisu zatvoreni, nego su skinute njihove stalne postavke”.

Narodni muzej je zvanično zatvoren zbog radova na sanaciji i adaptaciji u februaru 2016. godine. Iako je kao poslednji datum konačnog otvaranja pominjan 10. maj 2016, kada je inače i Dan muzeja (osnovan 1844), tek je 6. maja ove godine potpisan ugovor o izvođenju radova na restauraciji, sanaciji i adaptaciji s građevinskim preduzećem „Koto”. Prvobitno ambiciozno zamišljena rekonstrukcija preinačena je u sanaciju i adaptaciju.

Od 25. jula 2016, od kada su formalno počeli građevinski radovi, računa se da je 540 dana dovoljno da se završi zgrada i otvori nova stalna postavka. Plan je – krajem 2017. godine.

Za ovih 13 godina, koliko je proteklo od skidanja stalne postavke Narodnog muzeja, s Filozofskog fakulteta izašle su skoro tri generacije diplomiranih studenata istorije umetnosti. Slike, grafike, skulpture i ostali artefakti, koji su budućim istoričarima umetnosti nešto kao „stručna literatura”, mogli su da gledaju u knjigama, na Guglu ili, ako je bilo prilike, u nekom od evropskih muzeja.

Za sve to vreme javnost se umorila od priča o tenderima, upravnim odborima, projektima i projektnim dokumentacijama, od novinskih naslova tipa: „Muzej 2013. otvara vrata za posetioce”, „Ako odmah počnemo nećemo kasniti”, „Novi datum za muzej 2014.”...

Tačno je da je Narodni muzej za proteklih nekoliko godina u svojim prostorijama priredio nekoliko izložbi vrednih pažnje, kao što su na primer bile grafike Henrija Mura ili izložba „Pit Mondrijan – Slučaj kompozicije dva” i da je organizovao izložbe iz sopstvenih zbirki u Srbiji i regionu. Ali, uprkos tome, Narodni muzej je u svesti građana ove zemlje – muzej koji ne radi. Muzej koji se ne čuje.

Postavljanje satova na fasade muzeja i potom njihovo gašenje možda je najviše odjeknulo u javnosti upravo zbog spektakularnosti koja je pratila ovu ideju i čin. Ovaj fijasko je samo nastavak prethodnih, daleko sramnijih propusta vezanih za uloženi novac u projekte za rekonstrukciju Narodnog muzeja koji su potom rušeni ili se od njih odustajalo (projekat Milana Rakočevića, pa potom projekat Milana Lojanice). Ili ulaganje u savremeni depo za skladištenje slika preduzeća „Kunstrans” čija je izgradnja koštala više od dva miliona evra. A mesečni zakup – 35.000 evra. Pošto nijedna zakupnina nije plaćena, Privredni sud u Beogradu 2013. presudio je da Narodni muzej isplati „Kunstransu” 198.842.946 dinara plus oko pola miliona evra kamate uz sudske troškove. Suma nije isplaćena. Slučaj je sada na Arbitražnom sudu pri Svetskoj banci u Vašingtonu.

Od trenutka kada je za vreme vlade Zorana Đinđića organizovana donatorska večera za rekonstrukciju Narodnog muzeja (2003) do danas, promenilo se sedam ministara kulture (Lečić, Brajović, Kojadinović, Bradić, Marković, Petković, Tasovac).

Svaka „garnitura” obećavala je napredak i datume i izbegavala da se bavi „prošlošću”. Za odgovornost nije prozvan – niko.

Muzej savremene umetnosti u Beogradu čeka još 270 dana od početka radova krajem avgusta da bi se sve završilo. Konačno je krajem jula potpisan ugovor s firmama koje su izabrane na tenderu. Nosilac posla za izvođenje građevinskih radova na adaptaciji, građevinsko-zanatskih, mašinskih i elektro radova na objektu Muzeja savremene umetnosti je „Termoinženjering” d. o. o. iz Beograda, a za projektovanje i izvođenje radova na proširenju sistema tehničkog obezbeđenja izabran je „Smart bilding tehnolodžis”.

Rekonstrukciju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) takođe su saplitale sporne okolnosti. Ministarstvo kulture je 2013. podnelo krivičnu prijavu protiv rukovodstva MSUB-a zbog ugovora s firmom „Montera” 2007. (koju je inače odabralo Ministarstvo kulture), odnosno plaćanja avansa od 176 miliona dinara, pri čemu je firma „Montera” 2011. napustila gradilište. Direktorka MSUB-a od 2001. do 2013. bila je Branislava Anđelković-Dimitrijević. Kada je 2013. na mesto v. d. direktora MSUB-a došao Vladislav Šćepanović nije ni raspisan konkurs za javnu nabavku jer su, kako je isticao, sredstva od 703 miliona dinara, koja je Ministarstvo kulture trebalo da uplaćuje sukcesivno tokom tri godine, prepolovljena.

Ilustracija Špiro Radulović

Tako je posao dodatno zakočen, a onda je na mesto direktora ovog muzeja došao Jovan Despotović (2014–2015). I njegovo nameštenje nije prošlo bez afere. U avgustu 2015. Upravni odbor MSUB-a saopštio je da zahteva hitnu smenu upravnika Jovana Despotovića jer je „doveo u pitanje poslovanje ustanove u svim segmentima rada”. Javnost je tada obaveštena da je rekonstrukciju muzeja na Ušću zakočila tenderska procedura, to jest odluka tenderske komisije da odabere ponuđača s cenom oko 20 odsto višom u odnosu na sledeću ponudu i za čak 32 odsto veću u odnosu na najpovoljniju. Tenderi su obarani i mesecima se sve vrtelo ukrug…

Muzej savremene umetnosti svih ovih godina, otkako je zatvorena zgrada na Ušću (2007), „diše” kroz galerije koje su njegovom sastavu – Legat Čolaković i Salon muzeja – gde se organizuju izložbe i programi. Paradoksalno, ali ispada da kada je muzej ostao bez svih direktora (Slobodan Nakarada koji je sada v. d. dugo godina bio je finansijski direktor), stvari su se pokrenule s mrtve tačke.

Na pitanje kakav nam je danas muzej potreban, u ovakvoj situaciji mnogi bi verovatno odgovorili – bilo kakav. Desetine hiljada građana koji posećuju Noć muzeja dovoljan su pokazatelj da muzeji imaju publiku. Ako 2107. ili bilo kada dođe do očekivanog otvaranja dva najveća muzeja u Srbiji, bilo bi neukusno da ministar ili političar, kome bude pripala ta prijatna dužnost da muzeje zvanično i otvori, pripiše taj momenat svojim političkim zaslugama.

Priznanje bi trebalo odati umornim i godinama zamajavanim građanima Srbije za nečuveno strpljenje, duhovnu, pa i materijalnu oštećenost.