Cena ulaska u Belu kuću

Može li glas Džoa iz Montane da za Hilari Klinton ima istu težinu kao ček Džordža Sorosa od 25 miliona dolara na njeno ime? Zar ovako visoke donacije ne korumpiraju političare? Ako i jeste tako, kandidati za predsednika SAD ne obaziru se na kritike jer su već potrošili milijardu i po dolara na izborima koji će se, prema upravo objavljenim prognozama, do novembra pretvoriti u najskuplje izbore u istoriji, „vredne“ pet milijardi dolara ili BDP siromašnijih zemalja planete.

Kada se prošli put birao šef Bele kuće, račun je izneo dve milijarde dolara. Ako se tome dodaju i izbori za Kongres, biranje narodnih predstavnika je 2012. koštalo sedam milijardi dolara. U Britaniji su dve godine pre toga sve političke stranke zajedno potrošile manje od 50 miliona dolara na ulazak u parlament. Ako je verovati javno dostupnim podacima, SNS i SPS, čije su kampanje na proteklim vanrednim izborima u Srbiji bile ubedljivo najskuplje, potrošili su oko deset miliona dolara. Ipak, i to je mnogo za malu i siromašniju Srbiju ako se zna da u Francuskoj kandidati za predsednika ne smeju da potroše više od 30 miliona dolara.

Američko društvo je najbogatije, ali je i tamošnja demokratija „najskuplja”. Kampanje traju i po godinu i po dana. A ko pokriva ceh? Najveći finansijeri nisu milioni malih donatora koji izdvajaju sto ili dvesta dolara, kako to vole da predstavljaju kandidati za Belu kuću, već najkrupnije kompanije, bankari s Volstrita, fondovi specijalizovani za rizična ulaganja, prljava i industrija naoružanja – oni koji najviše dobijaju ili gube u zavisnosti od politike vlade pa na vreme kupuju uticaj u Vašingtonu. Bivša prva dama zavisi upravo od Volstrita, omraženog u Americi i svetu zbog izazivanja svetske ekonomske krize i porasta nejednakosti. Veruje se da će ona sama potrošiti istu sumu koliko i svi drugi učesnici zajedno (izbori su počeli s 20 kandidata), to jest dve i po milijarde dolara.

Treba obići ogromnu zemlju, dopreti do 320 miliona ljudi, izdvojiti novac za reklame koje su skupe, posebno na televiziji, platiti prevoz, organizaciju skupova, štabove i savetnike, a ne može se računati na sredstva iz budžeta. Tamo šef stranke ne sastavlja partijsku listu i ne dodeljuje funkcije po sopstvenoj želji već svaki političar mora da se izbori za mandat, često i protiv stranačkih konkurenata.

Donald Tramp je shvatio da više ne može da sam finansira svoju kampanju pa je u julu počeo da privlači donatore, sakupivši 80 miliona dolara za samo mesec dana dok je njegova protivnica istovremeno prikupila 90 miliona dolara. Milioni ljudi su glasali za njega baš zato što je troškove kampanje pokrivao iz sopstvenog džepa pa nije ništa dugovao finansijerima sa posebnim interesima. Za Hilari Klinton je kazao da ona ne može da zauzda Volstrit „jer je Volstrit poseduje”. Kada je u jednom trenutku napravljen presek, ispostavilo se da je oko sto milionera uplatilo kandidatima istu svotu novca koliko i dva miliona građana sa donacijama od oko 200 dolara. Šta tek reći za industrijalce Čarlsa i Dejvida Kouka koji su rešili da potroše skoro milijardu dolara da bi videli republikanca u Beloj kući pre nego što su shvatili da taj republikanac može biti samo Tramp?

Kritičari ovog sistema smatraju da finansijeri ostvaruju preveliki uticaj na kandidate koji na funkciji moraju da vrate usluge iz kampanje. Hilari Klinton je kao državna sekretarka kod stranih vlada lobirala da se poslovi daju njenim darodavcima: „Dženeral elektriku”, „Ekson mobilu”, „Majkrosoftu” i „Boingu”. Uprkos velikom broju mrtvih u masovnim ubistvima, kongresmeni ne žele da izmene zakon o slobodnoj prodaji pušaka i pištolja jer mnoge od njih pomaže industrija naoružanja. Zahvaljujući ulaganju u konzervativce, Koukovi, koji su stekli novac u biznisu s fosilnim gorivima i hemikalijama, uticali su na to da u programu Republikanske stranke piše da je ugalj „čist izvor energije”. „Goldman Saksu”, „Morgan Stenliju” i „Džej Pi Morganu” nije bio problem da izdvoje nekoliko miliona dolara za Džeba Buša jer im je tadašnji guverner Floride nabacio posao vredan 1,7 milijardi dolara.

Kad smo kod Džeba Buša, podržavaoci neograničenih svota novca za kampanje upravo navode njegovo ime kada žele da istaknu da novac ne određuje lidere. Iako je startovao s najviše prikupljenih dolara, Buš je ubrzo napustio utakmicu jer je loše prolazio kod birača. Zagovornici ovih pravila kažu da pomenute sume i nisu tako velike ako se zna da Amerikanci na kupovinu kostima i organizacije Noći veštica svake godine potroše sedam milijardi dolara i da „Koka-Kola” na reklamiranje svake godine izdvoji više od tri milijarde dolara.

Odlika ovog sistema je i prilično velika transparentnost, što zbog kazni za prikrivanje darodavaca, što zbog stava da se time samo upražnjava ustavom zagarantovano pravo na slobodu govora kao i podrška političkom programu. U Srbiji ni stranke ni biznismeni ne priznaju ovakve aranžmane a, ako ih imaju, onda ih vešto prikrivaju i izostavljaju iz izveštaja. Ako izuzmemo priču Miodraga Kostića da je pomagao DS-u devedesetih ili priznanje Tomislava Nikolića koji je, napustivši SRS, priznao da su Mišković i Beko radikalima platili jednu promotivnu emisiju i troškove prevoza na izborima, ispada da srpski biznismeni ne vide nikakav interes u održavanju dobrih odnosa s političarima i da se srpske stranke finansiraju isključivo iz budžeta i od sitnih donacija građana nezainteresovanih za ličnu korist. To bi bio prilično redak fenomen i u njega je teško poverovati ako se setimo da je srpski Tramp, Bogoljub Karić, svojevremeno izjavio da je davao novac svim strankama koje su mu to tražile i da je i ušao u politiku da više ne bi morao nikoga od njih da finansira. I onaj pravi, američki je izjavio da je kao uspešan poslovan čovek godinama davao milione dolara političarima iz obe stranke, uključujući sadašnju protivnicu. Verovatno je i Tramp gledao da uđe u politiku iz istih razloga kao i Karić – umesto da nastavi da potkupljuje političare, rešio je da sam postane predsednik i vlada kako hoće a da ga to ne košta ni centa.