Tajna Dačićeve nezaobilaznosti

Jeste da je Slavica Đukić Dejanović bez portfelja, to jest bez velikog sistema kojim bi upravljala, ali je ipak – treći kadar SPS-a u novoj Vučićevoj vladi. Tri ministra socijalisti su imali i u prethodnoj vladi, a Ivica Dačić je uz funkciju šefa diplomatije zadržao i prestižno zvanje prvog potpredsednika vlade.

A uoči izbora je delovalo da im nema spasa, to jest da naprednjaci ne mogu da dočekaju da ih se oslobode. Dan pred izbornu tišinu stari-novi premijer Aleksandar Vučić je rekao da je u tom trenutku „veoma teško govoriti o mogućoj saradnji sa SPS-om posle izbora“ i da misli da zna zašto Dačić „ide protiv njega”. Zbog brojnih kritika sa naprednjačke adrese na račun socijalista činilo se, čak i kad je postalo jasno da ulaze u vladu, da bi bili prezadovoljni sa jednim, maksimalno dva resora.

Faktički su i zadržali dva – diplomatiju i energetiku, a izgubili značajno i teško Ministarstvo poljoprivrede, ali opet – imaju tri ministra u Vladi Srbije. Ne treba zaboraviti ni učešće u pokrajinskoj vladi (iako Srpska napredna stranka i u Vojvodini ima apsolutnu većinu) i brojne lokalne vlasti. Pri tom, lista SNS-a je na izborima osvojila 131 mandat, a koalicija SPS–JS – 29. Ako nisu imali „pomoć prijatelja” (izvan zemlje), čini se opravdanom ocena da je Dačićeva taktika „trpen-spasen” bila plodonosna.

Čime je to Dačić omađijao naprednjake pa su mu, posle onolikih primedbi za nelojalnost, opet dali tri mesta u vladi? Šta je tajna Dačića i SPS-a da dva puta od Vučića i SNS-a dobijaju lepe pozicije u vladi, a bez matematičke nužnosti?

„Nije nas ’omađijao’. Potreban je što širi konsenzus i sloga oko brojnih pitanja i problema koji nas očekuju”, kategoričan je narodni poslanik SNS-a Vladimir Đukanović.

Potpredsednik SPS-a Predrag Marković zna šta je „tajna” i daje gotovo poetsko objašnjenje: „SPS je politička ’biljka’ sa najdubljim korenom i ona ne može tako lako da se iščupa iz našeg života. Ivica Dačić je pametan baštovan.”

Politički analitičar Branko Radun i direktor agencije „Pragma” Cvijetin Milivojević slažu se da je dvocifreni izborni rezultat SPS-a uspeh, ali se razilaze kada ocenjuju da li su socijalisti dobro prošli dogovarajući vladu. Radun, na primer, smatra da bi realno bilo da su dobili dva mesta, a razloge za to što su uprkos svemu ponovo deo vlasti sa tri ministarske funkcije on nalazi pre svega u dvocifrenom rezultatu koji „nikada ne treba potceniti“. Pored toga, kako kaže, socijalisti su potrebni Vučiću i u unutrašnjoj i u spoljnoj „priči” – i za eventualnu promenu Ustava i za širu podršku reformskim potezima i zbog toga što je bolje da su u vladi kao relativno lojalan partner, nego da budu opozicija koja može da naraste...

„Da je Dačić otišao u opoziciju sa više od 10 procenata, uz postojeću opoziciju, to već ne bi bilo zanemarljivo. Ali, očigledno da je i Dačić vešt političar koji uspešno lobira za svoju poziciju”, smatra Radun, uz napomenu da je biračko telo SNS-a i SPS-a blisko, a teško da bi glasači i SPS-a i SNS-a prihvatili stranke poput LDP-a.

Milivojević, pak, kaže da ovakav ishod oko formiranja vlade ne bi nazvao uspehom SPS-a, budući da su sa četiri ministra u punom kapacitetu, jer bi trebalo računati i Ivana Tasovca kojeg su najpre oni predložili 2012, sada spali na „dva i po”, budući da je jedno od tih mesta bez portfelja.

„Izgubili su i mesto ministra poljoprivrede, koje nije beznačajno. Da paradoks bude veći, Dačić u danu kada je saopšten novi spisak ministara nije znao da kaže čime će se Slavica Đukić Dejanović kao ministarka bez portfelja baviti, a kao predsednik stranke on je taj koji je s Vučićem pregovarao o tome šta će biti povereno SPS-u. Lider socijalista je na pitanje čime će se ona baviti rekao da ne zna to, ali da zna kako je njena struka psihijatrija i da se razume i u socijalnu delatnost, zaštitu porodice i slične detalje”, ističe Milivojević i dodaje da je u međuvremenu kompromitovan identitet stranke i njeno dostojanstvo, jer su se najviši funkcioneri bespoštedno nudili SNS-u, toliko da je to nekad prelazilo meru dobrog ukusa. On misli na „mesece lepog ponašanja“ i podržavanja SNS vlasti, od lokalnih sredina, preko Skupštine Vojvodine do izbora predsednika Skupštine Srbije, bez obzira na to što tad nisu znali da li će i sa kojim kapacitetom ući u novu vladu.

Na pitanje da li smatra da to što je SPS preživeo razne medijske napise o aferama i brojne oštre kritike iz SNS-a ipak spada u domen političke veštine, Milivojević odgovara potvrdno, ali i da „socijalisti kao ranjiva meta nemaju puno izbora”.

„Njima je na prvoj ’krivini’, još u prvoj koalicionoj vladi, SNS pokazao ko je zaista vlast i ko drži ključeve od fioka. A u tim fiokama bi moglo da bude mnogo kompromitujućeg materijala. Zato su oni vrlo ranjivi i zato bi ih svako izabrao za koalicionog partnera, jer oni ne mogu mnogo da manevrišu već da slušaju i kažu ’da’. U suprotnom postoji jedna vrsta stepenastog pritiska. Prvo se pojave kompromitujuće fotografije, pa se onda pojavi snimak bez tona, a onda svi čekaju ton”, podseća Milivojević.

Zato bi po, po njegovim rečima, trebalo razumeti poteze Dačića, koji je i 2012. i 2014. svoje partijske drugove pitao šta bi bilo sa njima da nisu u vlasti.

„Oni su partija vlasti, i to ne samo od 2008. jer bi se trebalo prisetiti da su pružali manjinsku podršku Koštuničinoj prvoj vladi. Čini se da bi se van te vlasti teško snalazili i bili osuđeni na lagano odumiranje. Na drugoj strani, SNS-u odgovara takva pozicija, jer ako vlada zabeleži neki neuspeh oni će da krive socijaliste i sakriju se iza njih”, zaključuje Milivojević.