Radon između istine i zablude

Vesti o merenju koncentracije radona u Srbiji uzbudile su ovih dana iznenađujuće veliki broj građana. Umirujući tonovi pretežno dolaze od naših ljudi iz rasejanja koji imaju merač sadržaja radona u podrumu svoje kuće ili su pri njenoj kupovini, između ostalih dokumenata, dobili potvrdu o bezbednom nivou ovog plemenitog i radioaktivnog gasa. Oni poručuju, na pomalo zaboravljenom srpskom, da ga „na Zapadu svi mere i mitigiraju“ (smanjuju njegovu koncentraciju).

Malo naših sugrađana spremnih da se oglase u potpunosti shvata problem, ali ih oskudno razumevanje ne sprečava da suvereno donose neopozive sudove. Neki su pristalice lakih rešenja („Ako provetrite kuću svakodnevno desetak minuta, pogotovo spavaće sobe, onda nema brige“), a neki su skloni ciničnom pristupu („Eksperti će to rešiti kao s mlekom“).          Ovaj drugi komentar aluzija je na svojevremenu odluku da se poveća dozvoljena granica koncentracije aflatoksina, a zaboravlja se da se taj tolerantniji pristup zasnivao na standardima iz SAD, gde se strogo vodi računa o zdravlju naroda.

Raširena je zabluda da je radioaktivnost nešto veštačko čega, navodno, nema „u prirodnim materijalima“. Otuda tvrdnja da radona „u starim kućama ne može da bude“ jer su se „pravile od blata“. Sledi i paranoidno obojena sumnjičavost („Da li to neko spinuje rušenje starogradnje i kupovinu novoizgrađenih stanova koji su kao moderni i zdravi za život?“).

Ima i optužbi na račun stručnjaka („...niko se od naših učenih ljudi, kojima se dičimo, nije setio pre iks godina da pokrene ovako nešto ili bar da upozori na opasnost tog radona... katastrofa“). Po svoj prilici je reč o mladoj ili zaboravnoj osobi, jer je još pre nekoliko decenija ta tema obrađivana u našoj štampi, uz odgovarajuća stručna tumačenja.

Ipak dominira uverenje da je „pojava“ radona posledica NATO bombardovanja. Gubi se iz vida da se koncentracija ovog međuproizvoda raspada uranijuma, torijuma i drugih sličnih elemenata održava na približno istom nivou već stotinama miliona godina, da je čak i u delovima sveta najviše bombardovanim osiromašenim uranijumom (Irak, Kuvajt) ukupna radioaktivnost ostala praktično nepromenjena zbog svuda prirodno prisutne visoke jačine radioaktivnosti tla, te da u centralnoj Srbiji, osim rubnog područja prema njenoj južnoj pokrajini, izlaganja osiromašenom uranijumu nije ni bilo.

Medijski atraktivne, ali potpuno neosnovane, optužbe da je zločinačka NATO agresija, uz sva zla koja nam je zaista nanela, kriva i za „epidemiju“ raka, svodi se na teoriju zavere. Proizlazi, naime, da se celokupna svetska naučna zajednica udružila, falsifikujući članke u časopisima, kako bi nas obmanula. Takav stav je, poput religijske isključivosti, teško podložan razumnoj raspravi.

Vratimo se zato radonu. On jednostavno izvire iz zemljišta, u koncentraciji koja zavisi od sastava tla, a najmanje ga je iznad mora i okeana. Rekordne vrednosti radona beleže se u pećinama, rudnicima s lošom ventilacijom i neprovetravanim podrumima, posebno u pokrivenim tehničkim podovima, ali se, kada je loša gradnja, njegove vrednosti mere i do trećeg sprata. U SAD svaka sedma kuća odaje povišen sadržaj radona. Verovatno će i kod nas ta proporcija biti slična.

Posle pušenja, odgovornog za oko 90 odsto obolevanja od raka pluća, radon je drugi, a za nepušače prvi po važnosti činilac povezan s nastankom ovih tumora. Neubedljivi su argumenti koji ga okrivljuju i za jednu vrstu leukemije.

Bez preciznijih podataka, koji se uskoro očekuju, teško je davati pouzdanije procene, ali svetska iskustva dopuštaju da se nasluti kako bi radon, kao dodatni ili, mnogo ređe, kao glavni činilac mogao da se okrivi za manje od 500 smrti u Srbiji tokom godine. Većinu umrlih činili bi pušači kojima bi sudbinu zapečatio duvan, više nego radon, ali bi on bio odgovoran za oko 50–60 nepušača umrlih od raka pluća, dakle oko jedan odsto svih umrlih od tih oblika raka.

Za određivanje radona na raspolaganju su aparati od kojih se jednostavniji mogu lako i jeftino nabaviti. Ipak, i za takva merenja, a posebno za mere otklanjanja rizika uputno je osloniti se na profesionalce.

Profesor univerziteta