Sukob islama i demokratije

Postoji određena prepreka u otvaranju pitanja suživota demokratije i islama, kako kod nas tako i u Evropi i SAD. Možemo to nazvati barijerom političke korektnosti ali tu ima i straha od otvaranja debate na religijskoj liniji, naročito kod nas, imajući u vidu ratove iz devedesetih i zločine počinjene na verskoj i nacionalnoj osnovi. Na „Zapadu” otvaranje ovog pitanja može da rašije već dobrano rasparane niti društvene kohezije i da dovede do radikalizacije politike, ali i antagoniziranja muslimanskih glasača od „domaćih” političkih partija. Međutim, danas se čini da je ovo pitanje nemoguće zaobići posle nepreglednog niza islamističkih terorističkih napada u Evropi, SAD i Rusiji. Naročito su zabrinjavajući napadi u Evropi od strane muslimana koji su rođeni i odgajani u Francuskoj, Belgiji ili Nemačkoj i koji navode na zaključak o neuspehu modela integracije muslimana u evropska demokratska društva. Iako postoji ogroman broj pozitivnih primera integracije, slučaj sa desetinama hiljada nemačkih Turaka koji u Nemačkoj na mitingu zahtevaju uvođenje smrtne kazne i progon sunarodnika „gulenista” upućuje na analizu kompatibilnosti islamskih sa evropskim demokratskim vrednostima.

Neretko prateći korene nastanka Islamske države sa pravom ne odbacujemo značaj dvovekovne kolonijalne i imperijalističke politike zapadnih zemalja prema Bliskom Istoku i arapskim zemljama koja je u poslednjih dvadeset godina doživela svoj krvavi vrhunac u agresijama na Irak, Libiju i Siriju. Takođe, ne treba zaboraviti ni zapadnu politiku podrške diktatorima severne Afrike (Ben Ali, Mubarak, Gadafi), što je doprinelo rastu islamskog fundamentalizma, kao ni agoniju Palestine u poslednjih 50 godina. Ovaj uticaj jeste veoma bitan jer je doveo do rušenja kakvog-takvog sekularnog modela muslimanskih društava, ali ga ne možemo uzeti kao apsolutni izgovor kako bi abolirali u potpunosti muslimanske zemlje zbog nepostojanja slobode i demokratije.

Trenutno na svetu postoji 49 zemalja sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Od tog broja koliko zemalja možemo nazvati demokratskim društvima? Eventualno bi možda mogli da razmislimo da taj status u skorijoj budućnosti damo Albaniji i Azerbejdžanu zbog jakog sekularnog komunističkog nasleđa dok bi kod zemalja poput Turske, Indonezije, Irana ili Malezije, koje su mnogi rado navodili kao svetle primere islamskih demokratije, takve epitete morali da odbacimo. Nijedna država koja primenjuje šerijatsko pravo se ne može nazvati slobodnom niti demokratskom. Čak i kada bismo prihvatili tezu da postoje različite verzije slobode i demokratije, male bismo razlike našli u tome kakvu bi kaznu dobila žena preljubnica ili musliman koji odbaci islam u Raki, Rijadu, Abu Dabiju, Džakarti, Kuala Lumpuru ili Teheranu – javno kamenovanje do smrti. Problem je što ova i slična praksa nailazi na podršku ogromne većine muslimana, a to znači da se takva razmišljanja prenose u Evropu i migracijom stanovništva.

Postoji mnogo dublji razlog nekompatibilnosti islama sa demokratskim vrednostima, a to su shvatanja o slobodi pojedinca, ulozi države, položaju žene i vladavini prava. Ćutanje o činjenici da Kuran otvoreno propoveda nasilje, rat, potčinjavanje žene do nivoa vlasništva muškarca nad njom, pa čak i ropstvo neće doprineti uspehu multikulturalnosti i integracije bilo gde. Verovatno bi današnja Evropa ličila na hrišćansku verziju Islamske države da sudovi sude po modelu španske inkvizicije ili da bolnice leče po modelu Crne Reke i popa Branislava, ali su se u Evropi desile renesansa, crkvena reformacija, građanske revolucije zbog čega i postoji model sekularne države. Takvih reformi ili revolucija u islamu nije bilo, a ako ih je i bilo to je bilo samo nagore, kao u slučaju vehabizma.

Zbog čega je ovo pitanje bitno za Srbiju? Osim zbog toga što nas pitanja migracija i rasta evropske desnice neposredno dotiču, kod nas opet postoji izgleda spremnost da se zarad navodne političke stabilnosti u Sandžaku, tj. Raški, naprave truli kompromisi sa muftijom Zukorlićem kome je dato ni manje ni više nego mesto predsednika skupštinskog Odbora za prosvetu i nauku. Osim što je ovaj potez „šamar srpskoj nauci i obrazovanju”, kako ga je s pravom nazvao akademik Dušan Teodorović, on će neizostavno doprineti jačanju islamskog fundamentalizma i većoj nesigurnosti građana Srbije koji hrabro odbijaju primitivni verski diktat poput Aide Ćorović, koja već godinama živi sa policijskim obezbeđenjem i Rifata Rifatovića, reditelja predstave „Beton mahala”, koja je zabranjena u Novom Pazaru. Zašto ti i slični slobodnomisleći ljudi moraju da žive u strahu od izlaska na ulice svog grada? Za Evropu je Uelbekovo „Pokoravanje” možda crna verzija budućnosti, ali za pomenute naše sugrađane to je nažalost sadašnjost. Nismo država ukoliko tome ne možemo stati na put.

Direktor Centra za novu politiku