(Zlo)upotreba „Golubnjače"

Izdavačko preduzeće „Filip Višnjić” iz Beograda objavilo je obimnu knjigu Jovana Radulovića (1951), pripovedača, romanopisca, dramskog pisca i scenariste, pod naslovom „Slučaj Golubnjača – za i protiv”. U knjizi, na 830 strana, objavljena je sporna drama i u tri poglavlja: 1980-1982, 1983. i 1984-2007, sve što se događalo sa ovom dramom koja je prerasla u slučaj.

Predstava „Golubnjača”, da podsetimo, trebalo je da se igra u beogradskom pozorištu „Boško Buha”. Posle odustajanja ovog pozorišta, predstava je premijerno izvedena 10. oktobra 1982. godine u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Skinuta je 13. decembra iste godine, posle reagovanja Gradskog komiteta Saveza komunista Novog Sada, koji je ocenio da drama „dovodi u sumnju tekovine NOB-a, socijalističke revolucije i dalje socijalističke samoupravne izgradnje našeg društva”.

Drama je, ipak, u istoj režiji i podeli, igrana u Studentskom kulturnom centru, gostovala jedino u Sloveniji (Nova Gorica i Ljubljana) gde je na festivalu „Alpe-Adria” proglašena najboljom predstavom. Kasnije je postavljena i igrana u Kragujevcu i Prištini. Obe postavke su gostovale u Beogradu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

O predstavi, koja je podelila političku i kulturnu javnost, sukobila republičke elite socijalističke Jugoslavije, koja je, kako je rečeno, „podgrevala nacionalističke strasti”, raspravljalo se na partijskim forumima „od Triglava do Đevđelije”.

Kako danas, posle četvrt veka, gledate na „slučaj Golubnjača”?

Moram najpre da zahvalim izdavačkoj kući „Filip Višnjić” i njenom direktoru Jagošu Đuretiću, što je imao snage i želje da ovako obimnu knjigu uvrsti u izdavački plan i brzo je objavi. Od samog početka žestokih dešavanja oko „slučaja Golubnjača” želeo sam da to što kraće traje, prestane, ali ko je tu šta mene pitao. Repovi tog „slučaja”, ostrašćenosti, kao što se vidi iz knjige, vuku se i danas, naravno – manje ih je nego u ono vreme, ali po svojoj isključivosti i osudi ne zaostaju za onima.

Radnja drame se događa u Dalmatinskoj Zagori 1960/61. godine. Šta je tadašnjoj vlasti najviše smetalo?

Kao pisac imate neke svoje teme od kojih ne možete pobeći, a ja sam se kao relativno mlad pisac drznuo da se dohvatim velike i opasne teme. U knjizi pripovedaka je to nekako moglo proći, ali u pozorištu, na sceni, gde se glumci kreću, govore, gde se imitira život i direktno nudi gledaocu, kod svih to ne može proći. Smetala je ondašnjoj vlasti sama tema, bez obzira kako je obrađena. I danas smelo tvrdim, ako se „Golubnjači” priđe kao drami, bez predrasuda, sa istorijskom istinom da su jame golubnjače postojale, da može da se igra u Zagrebu, da se ni jedna reč ne izostavi. Hvata me strah, šta ako se javi neko zagrebačko pozorište, a ja ne odolim iskušenju i dam saglasnost da se „Golubnjača” igra u tom gradu.

Oko istoimene zbirke priča koju je objavila Srpska književna zadruga, nije bilo negativnih reakcija. Knjiga je u Zagrebu dobila nagradu za mlade pisce „Sedam sekretara SKOJ-a”?

Da, zaista je tako bilo. Knjiga pripovedaka je, pored te nagrade, u listovima, u Hrvatskoj, veoma lepo ocenjena.

Veliki broj institucija i intelektualaca branio je „Golubnjaču”, ali je bilo i onih, među njima i novinara, koji su branili Partiju?

Bilo je svega. Ja sam se na ovaj potez, pored toga što sam autor drame, odlučio da budem i priređivač, mahom izdvajajući i birajući dokumentaciju iz vlastite arhive. Do prošle godine, naivno sam se nadao da će to neko drugi uraditi, napisati možda i neku zanimljivu studiju, a ja mu samo pomoći. Onda sam pogledao prašnjave i kanapom zavezane fascikle, dvoumeći se da li da ih bacim u smeće, a onda sam se odlučio da uradim jedan mučan i težak posao. Sad, kad je knjiga, na više od 800 strana, tu, srećan sam i zadovoljan.

Drama je i u najnovijem građanskom ratu služila za politička potkusurivanja. Pravljen je luk od „Golubnjače” do Srebrenice?

Nekoliko veoma ružnih tekstova objavljeno je od 1990. do 2007. godine, kako u Beogradu, tako i u inostranstvu, Americi, Hrvatskoj, Poljskoj. I dalje se ide toliko daleko da se tvrdi da je drama „Golubnjača” izazvala rat u bivšoj Jugoslaviji, do monstruozne tvrdnje da je podstakla zločine u Srebrenici. I takvi tekstovi su u knjizi.

Namera vam nije bila da perete ni svoju, ni tuđe biografije. Ništa nije prećutano?

Nadam se, nikog nisam štedeo, pa ni sebe. Bez komentara i ocenjivanja, tekstovi su hronološki poređani. Oni sami najbolje svedoče kako se ko u kom vremenu držao, šta je pisao i govorio tada, šta danas, ali – i ko je do kraja ostao dosledan.

Ivan Stambolić, u tom trenutku predsednik GK SK Beograda, stao je na vašu stranu, braneći umetnost. Ali, tražio je da se odreknete nacionalista koji su vas, takođe, branili?

Tačno. Stao je na moju stranu, ali sa molbom da i ja stanem na njegovu stranu. Poslušao sam ga. Zahvaljujući njemu i ljudima iz njegovog okruženja, „Golubnjača” je, uglavnom, u regularnim uslovima odživela svoj život. Beogradska čaršija mi to nikad nije oprostila. Ako me pitate ko su ti ljudi, najkraće bih mogao reći da su to bivši stidljivi komunisti, koji su zatim postali bučni nacionalisti, a danas su umereni mondijalisti.

Da li su ideološka vremena prošla?

Nisu prošla, u nekim stvarima su teža. Možete veoma lako zbog toga izgubiti hleb od koga živite, pa i glavu.

Igra li neko pozorište „Golubnjaču” danas?

Posle Novog Sada i Beograda, „Golubnjača” je 1990. igrana u Kragujevcu i 1997. u Prištini (Srpska drama). Veoma dobre i uspele predstave, gostovale su obe u Beogradu, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je upravnik tada bio Jovan Ćirilov. Bila su zainteresovana i neka evropska pozorišta, ali od toga ništa nije bilo. Članovi Srpskog PEN centra, u svojim kontaktima i putovanjima po svetu pobrinuli su se da svojim kolegama, ako se slučajno ukaže prilika i pokaže bar najmanji interes za njihovo delo, ogovaranjem zatvore i onu malu diznicu na koju jedva ulazi vazduh.

Da li ste ovom knjigom stavili tačku na „slučaj Golubnjača”?

Nadam se... Što se tiče mene... Osim ako ne dođu neke nepovoljne reakcije na knjigu. Moraću reagovati.