Poljoprivreda nije atraktivna za strance

Republici Srbiji za njenih 631.000 gazdinstava i 7,16 miliona stanovnika potrebna je nova i sprovodiva agrarna politika. Nova agrarna politika, akcioni plan ili strategija, svejedno kako će se zvati, ali je važno da donese rezultate! Politika mora biti realna i ostvariva. Kad se donese, a to treba da urade nova vlada i parlament, pa će biti dugotrajna i obavezivati sve buduće vlade i ministre, a ne da traje samo od jednog do drugog ministra. A njih je, od demokratskih promena 2000. godine do izbora, sa sadašnjim novim, bilo čak 13! Mnogo ministara i kratko vreme da bi se postigli neki bolji rezultati u poljoprivredi, osim da nam narod nije bio masovno gladan!

Republika Srbija je zemlja sa 5,2 miliona hektara poljoprivrednih površina, obradivih je 4,2 miliona hektara, ali se koristi tek 3,35 miliona hektara. Dosadašnje strategije prikazivale su da će agrar imati rast proizvodnje, ali je uglavnom bio – pad. Odnosno, u prvoj deceniji ovog veka bio je rast od samo 0,6 odsto! Primer je 2015. godina, kad je strategija želela rast od 9,2 odsto, a fizički je bio pad od osam odsto i finansijski od 7,34 odsto! U 2015. godini vrednost agrarne proizvodnje bila je samo 4,75 milijardi dolara. Želja svake vlasti je da to bude više od 6,5 milijardi dolara!

Za postizanje ciljeva, pravaca i mera u novom budućem strateškom dokumentu i njihovo prilagođavanje ambijentu, okruženju i najnovijim rezultatima u poljoprivredi Srbije, odmah se mora krenuti ka startnoj osnovi za izradu akcionih programa. U tim programima potreban nam je plan za spasavanje sela, a to je i spasavanje Srbije. Jer, u Srbiji ima oko 6.709 naselja (u Ustavu ne postoje sela!), a 1.200 njih je u fazi nestajanja. Od ukupnog broja naselja u Srbiji, čak 1.034 ima manje od 100 stanovnika. Dakle, za deceniju i po nestaće svako četvrto selo! Ako se hitno ne učini nešto, biće to zemlja bez naroda!

U koncipiranju nove politike sad treba započeti realizaciju strateških projekata, a to je povećanje proizvodnje mesa (pre svega junećeg), voća i povrća, kao i artikala koji se mogu prodati na tržištu nekadašnjeg nesvrstanog sveta od 1,6 milijardi stanovnika (na kojem se godišnje obrne trgovina u hrani od 650 milijardi dolara). Treba se okrenuti punjenju govedima 200.000 praznih kuća i staja u Srbiji. Jer, Evropskoj uniji godišnje nedostaje 700.000 tona kvalitetne junetine. Izrazili su volju da u narednih pola veka svake godine od Srbije kupuju po 50.000 tona. Ali, kreatori ekonomske politike ostali su gluvi na to. U 1990. godini izvezli smo 30.000 tona, a u 2015. samo 315 tona. Dakle, 100 puta manje. Istovremeno, okrenuli smo se tovu svinja (ima ih 3,2 miliona komada). To je približno dovoljno (treba nam najviše pet miliona komada) za sadašnju potrošnju Srbije (troši se godišnje 17 kilograma po stanovniku), pa nam nije potrebno dovođenje „Tenisa” iz Nemačke sa novih četiri miliona tovljenika! Jer, iz Srbije nema izvoza svinjskog mesa u EU, zbog vakcinacije protiv svinjske kuge. Ne može se izvoziti ni dalje jer nema transporta preko zemalja EU. Nema izvoza ni u Rusiju, jer taj transport traje 47 dana! Nema Srbiji ni ulaska u EU, sve dok se vakcinišu svinje protiv svinjske kuge. Kad se prestane s vakcinacijom, i da nas kojim slučajem prime u EU, da bismo ušli u ovu zajednicu blagostanja, treba da prođe šest godina!

Dakle, poljoprivredi je potrebna nova reindustrijalizacija za prevazilaženje sadašnjeg stanja. Potrebna su nam strateška ulaganja. Njih je teško pronaći iz sveta, jer od 2000. godine do danas, od ukupnog ulaska stranih direktnih investicija u zemlju, u agrar je išlo samo 0,6 do 1,7 odsto! To je rezultat toga što poljoprivreda predstavlja neatraktivnu delatnost za strance. Moramo se uzdati u sebe i u svoje kljuse, pre svega, u domaće investitore i njihove mogućnosti. Potrebno je izgraditi pet novih klanica za tovljenike u Srbiji. Za unapređenje izvoza goveđeg mesa, za koga imamo kupce, treba obezbediti korišćenje više od 1,4 miliona hektara pašnjaka i livada godišnje, na kojima bi se tovilo oko 200.000 junadi godišnje (sad ih imamo samo 15.000-20.000). Za klanje tih 200.000 junadi, koja bi se tovila u brdskim regionima, potrebno je izgraditi nekoliko novih klanica. Pored toga treba projektovati mogućnost za proizvodnju 200.000 tona živinskog mesa godišnje (sad proizvodimo manje od 100.000 tona). Za to je potrebno izgraditi četiri nove klanice kapaciteta od po 50.000 tona. Realizacijom ovih projekata ostvario bi se novi obim proizvodnje svih vrsta mesa od oko 640.000 tona godišnje. Nova vrednost proizvodnje ovog mesa bila bi oko 5,5 milijardi evra. Sad se u Srbiji proizvodi oko 400.000 tona svih vrsta mesa i po stanovniku troši oko 38 kilograma. Pre dve i po decenije Srbija je proizvodila po stanovniku 650.000 tona mesa i trošila po stanovniku 65 kilograma.

Partnerske investicije u proizvodnji svinjskog i živinskog mesa trebalo bi tražiti u saradnji s Kinom, Rusijom i EU. Proizvodnju goveđeg i živinskog mesa treba organizovati u saradnji s bivšim nesvrstanim svetom (Ujedinjenim Arapskim Emiratima) i EU. U Srbiji nam je katastrofalno stanje u stočarstvu, nestaju nam sela, ostaju prazne kuće, prazne staje... Oni koji su do sada tovili stoku, to uglavnom rade samo za lične potrebe. Posledica takve agrarne politike jeste da stočarstvo u bruto domaćem proizvodu poljoprivrede učestvuje tek nešto više od 30 odsto. Cilj je da to bude više od 60 odsto.

Mi se sad hvalimo izvozom hrane (čitaj sirovina) u vrednosti od 2,8 milijardi dolara godišnje i suficitom od oko 1,3 milijarde dolara. Godišnje nam umre 40.000 ljudi više nego što se rodi i još 30.000 mladih ode u svet trbuhom za kruhom. Kad bismo imali toliko stanovnika više, ne bismo imali dovoljno hrane ni za sebe, a da se i ne govori o izvozu. Na to nas je upozorio i FAO. Jer, ukoliko se nastavi ekstenzivna proizvodnja, Srbija će od izvoznika postati uvoznik hrane. Slično je i s hlebom. Jer, u poslednjih devet godina prosečna potrošnja hleba i peciva po glavi stanovnika u Srbiji smanjena je sa 101,5 kilograma na 83,71 kilogram. Dakle, manja je za 17,79 kilograma ili za 17,73 odsto. Takva potrošnja je na nivou Nemačke danas! Proizvodnju pšenice u Srbiji treba stabilizovati na 600.000 hektara da bi se godišnje dobijalo oko tri miliona tona pšenice. Polovina je potrebna za ishranu sopstvenog stanovništva i rezerve, a polovina će moći da se izvozi. Tom cilju približili smo se ove godine. Ipak, koliko je sve to malo, najbolje govori podatak Holandije, koja je veličine Vojvodine (ima oko 1,6 miliona hektara poljoprivrednih površina), a izvozi hrane za 70 milijardi dolara godišnje!

Regionalizacija poljoprivrede

Globalno posmatrano, poljoprivrednu proizvodnju na teritoriji Srbije treba organizovati u okviru tri velika regiona, i to:

Ravničarski region sa intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, koja bi obuhvatala područja do 250 metara nadmorske visine, a činila bi ga teritorija AP Vojvodine, Mačve, Pomoravlja, Stiga i Posavine;

Brdski region, koga bi činilo područje centralnog dela Republike Srbije s poljoprivrednim površinama na nadmorskoj visini od 250 do 600 metara;

Brdsko-planinski region, koga bi činile poljoprivredne površine iznad 600 metara nadmorske visine.

Za sprovođenje ovakve politike ministar poljoprivrede treba da dobije i dva mandata da bi bilo rezultata. Ako bi Srbija stvorila i vodila agrarnu politiku po ovim parametrima, imala bi snažan ekonomski rast, produktivno zapošljavanje u novim prerađivačkim kapacitetima i masovnu zaposlenost po raznim osnovama u seoskim sredinama, kao i povećanje kupovne moći stanovništva.

Autor je publicista, član Akademijskog odbora za selo SANU