Sve ima kraj, pa i – maleri

Eto, i fudbaleri Partizana konačno pobediše u ovoj sezoni i obradovaše svoje pristalice. Iz Rija, međutim, nikako da stignu lepe vesti. Kao da su se naši olimpijci, što narod kaže, kamenjem bacali na boga. Prođe nedelja dana, a Srbija ne samo što nema ni jednu jedinu medalju, nego nismo imali ni priliku da se bar ponadamo. Možda je to jedan od ključnih razloga što nam je, bar zasad, Rio preseo.

Verovatno nema čoveka kod nas koji nije računao da će Novak Đoković da osvoji olimpijsku medalju, i to zlatnu. To je očekivao i Asošijetid pres. Ali, naša najveća uzdanica je učešće na 31. olimpijskim igrama završio već u prvom kolu. Sa suzama u očima i izvinjenjem što nije ispunio naše želje.

E, to ukazuje da su lončići pobrkani, da smo stvari postavili naglavačke. Zašto bi sportista za svoj neuspeh molio da mu se oprosti?! Ako je neko želeo da pobedi, to je on sam. Za olimpijsku medalju sportisti žive. I nikome nije teže nego njima ako ne ostvare ono o čemu su maštali i čemu su neposredno posvetili poslednje četiri godine.

Niko nije preveslao hiljade kilometara da bi mu se čamac prevrnuo na najvažnijem takmičenju, i to u vodi koja je možda i zagađena. Niko nije milion puta zaustavljao sopstveno disanje kad puca u metu da bi mu živci zatitrali baš sada, kada je trebalo da budu najmirniji. Niko nije plivao u beskraj da bi za treptaj oka sve to bilo uzaludno.

Svi su oni pod ogromnim pritiskom. Zato što predstavljaju nas, koji od njih očekujemo da nas obraduju. Zato što su nam njihove pobede neki melem za sve ono u čemu nismo najbolji na svetu. Zato što njihovu želju da urade najbolje što mogu nekako mnogo bliže primamo k srcu, nego, recimo, obećanja političara da će nam biti bolje.

U ekipnim sportovima je mnogo više činilaca od kojih zavisi konačan ishod. Recimo, od puke sreće ili sticaja okolnosti. Na primer, Filipovićev gol Grcima je slučajnost kakva bi mogla da zasmeje u crtanim filmovima. Ali, protiv Brazilaca lopta kao da nije htela u gol.

Sportistima će biti sve teže. I to ne samo našima. Pitanje je s kojim pravom mi, kao njihovi zemljaci i navijači, tražimo od njih uspehe, pobede, medalje... Čak i ako ih ne stavimo na stub srama, oni osećaju da su privezani za njega.

Dabome, ima mnogo stvari koje su u pripremama za ovakvo takmičenje mogle da budu bolje urađene. Ali, ne postoji recept kojim je zajemčen uspeh. Danas isti ljudi rade potpuno isto kao juče, ali rezultat bude nezadovoljavajući, a sutra, na primer, donose plodove.

Kada bi u sportu bolji uvek pobeđivao ne bi ni bilo takmičenja, a verovatno ni kladionica, jer bi svi pogađali šta će da se desi. Da se kladio na Đokovića i AP bi izgubio pare, a on je bar objektivno vagao.

Na sreću, sve ima svoj kraj, pa i – maleri. Možda se za nas završe još dok traju Olimpijske igre u Riju. I nekad se sportisti nisu izvinjavali, nego su govorili da se na porazima uči.