Krize motivišu krize, ali ne i rešenja

Vladimiru Iljiču Lenjinu pripisuju da je rekao da „postoje decenije kada se ništa ne događa i nedelje u kojima se događaju decenije”.

Dobra polovina ovogodišnjih nedelja protekla je „događanjem decenija”, manje-više ratobornih ili haotičnih zbivanja širom sveta, a to što krize mutiraju i samo se nagomilavaju ponajviše treba zahvaliti anemičnim pokušajima da se reše.

Rat protiv Islamske države ušao je u treću godinu bez ozbiljnijih izgleda da će uskoro biti okončan, uprkos direktnom vojnom angažmanu dve najveće oružane sile sveta. Džihadisti su u međuvremenu frontove rata preselili na četiri kontinenta po kojima bombaši-samoubice odnose stotine nedužnih života.

Nesrećna Sirija suočena je s pogubnim zastojem u mirovnim pregovorima od kojih se očekuje prekid građanskog rata koji je od 2011. odneo više od 260.000 života, a po Bliskom istoku zaoštrava se sektaški sukob sunita i šiita kakav se retko pamti od vremena ranih godina islama.

Ne popušta tenzija između Rusije i Zapada izazvana krizom u Ukrajini gde novo gomilanje trupa na obe strane rusko-ukrajinske granice potvrđuje da ključni akteri mirovnog dogovora iz Minska ne uspevaju da ga stabilizuju – što NATO koristi da bi rasporedio rakete na evropskom istoku, a Rusija za pojačana ulaganja u oružane snage.

Svet je globalno nezadovoljan i tamo gde nema ratova, tenzija i gladi. Britanci su u junu šokirali svet glasajući za izlazak iz Evropske unije.

U Sjedinjenim Državama incidenti u Baton Ružu i Dalasu podgrevaju strahove od rasnih nemira i eksplozije nezadovoljstva Afroamerikanaca. Nominacija jednog populističkog republikanca sa znanjem pravljenja novca, ali bez iskustva u politici brine i Ameriku i svet.

Po Evropskoj uniji je i pre pojave njujorškog milijardera počeo da hara jeftini populizam često zaodenut u neofašizam, rasizam, islamofobiju ili antisemitizam. Izbeglička kriza splasnula je martovskim dogovorom sa Turskom, ali daleko od toga da je trajno rešena i preti da ponovo eksplodira.

Neuspeli državni udar omogućio je turskom predsedniku da represivnim merama dodatno eliminiše rivale koji zahtevaju više sloboda i odustajanje od otvorene islamizacije, dok pomirenje Ankare i Moskve unosi nove parametre na geopolitičku mapu sveta.

Teritorijalni nesporazumi u Južnokineskom moru traju vekovima, ali tenzija se uvećava raspirujući strahove od sukoba sa potencijalnim globalnim posledicama.

Istini za volju, ništa od nabrojanog ne može da se meri sa kataklizmičkim godinama Drugog svetskog rata. Godina 2016. ne može da se poredi s 1939, ali za osam meseci nagomilala je mnogo toga lošeg. Previše i za vremena komprimovane istorije.

Ne bih da delujem zlokobno, bilo je tu epohalnih događaja kao što je bio susret rimskog pape i ruskog patrijarha, ali zabrinutost počiva na utisku da će se negativan bilans uvećavati preteći ubrzanjem i širenjem postojećih kriza koje lako mogu da inspirišu nove.

Efekat ugledanja često se iz psihologije useljava u svet globalne politike. S jeseni 1989, od pojave „Solidarnosti” u Poljskoj, socijalistički režimi Istočne Evrope rušili su se jedan za drugim, stvarajući matricu koja se kasnije koristila i tokom serije „obojenih revolucija”.

Od kraja 2010. pobuna u Tunisu postala je okidač Arapskog proleća koje je ubrzo motivisao Zapad da socijalni bunt iskoristi za „promene režima” njima nenaklonjenih bliskoistočnih despota.

Krize ohrabruju razne grupe, čak i čitave nacije, da se u suočavanju s nasilnim događajima opredele za agresiju.

Nema odgovora na pitanje ko zaista stoji iza nedavnog pokušaja vojnog udara u Turskoj, ali s velikom izvesnošću može da se zaključi da su zaverenici procenili da im haos u susedstvu, obnova sukoba s Kurdima i terorizam kod kuće olakšavaju posao.

Rusija se u SAD označava kao neprijatelj broj 1, čime se onda pravdaju ulaganja u armiju koja su veća od narednih osam zemalja zajedno.

Svaka vojna intervencija na Bliskom istoku regrutuje radikalne islamiste koji su po pravilu organizovaniji, bogatiji i brutalniji od prethodnika.

Šta učimo od istorije? Kakav je odgovor na ovu kolekciju kriza? Zabrinjavajuće anemičan i apatičan. Da li je to nedostatak volje, znanja, hrabrosti, prepuštanja sudbini? Ima tu svačeg.

Amerika je zbog izbora između dvoje najnepopularnijih kandidata u istoriji zaokupljena sobom, dok pretendenti za Belu kuću šire strah koji sutra lako može da se pretvori u opasne intervencionističke akcije protiv „sve opasnijih neprijatelja”. Sadašnja administracija u svojim završnim danima ne pokazuje ambiciju da se ozbiljno angažuje u rešavanju kriza u koje se uplela iako je obećavala suprotno.

U Evropi je bregzit na neke delovao rastrežnjujuće, ali birokrate u Briselu od tada se mnogo više bave tehnikalijama britanskog odlaska nego suočavanjem sa prodorom desne i krajnje desne ideologije, socijalnim nezadovoljstvom građana, zategnutim odnosima sa Rusijom. Proširenje da ne pominjem.

Prodor izbeglica jeste u velikoj meri zaustavljen, ali po koju cenu? Zatvaranjem, podizanjem barijera, angažovanjem vojske i policije – sve suprotno idealima Evrope bez granica, Evrope slobodnog kretanja ljudi. Nema rešenja za imigraciju koja popunjava radnu snagu i podiže natalitet, ali iritira rastući broj onih koji su ubeđeni da Evropljani zbog migranata ne samo da gube poslove već im je ugrožen kulturni i verski identitet.

Militantni džihadisti svojim apokaliptičkim vizijama i eksplozivom za pojasom efikasno doprinose rastućem omrazu. Umesto da pomogne društvima Bliskog istoka, čitava 2016. ohrabruje propovednike rata civilizacija dok očekivani novi naleti terora nagoveštavaju nespokojstvo dosad neviđenih razmera.

Rusija se nekako nosi sa pritiscima i sankcijama Zapada, istovremeno uspeva da svoje interese ostvaruje u Siriji, ali zašto bi pomagala rešavanju kriza kada se one – poput izbegličke – koriste da se EU svetu prikaže kao neatraktivan projekat koji ima alternativu u Evroazijskoj federaciji.

Krize inspirišu nove krize, napetosti podstiču opasna rivalstva, a utisak je da lideri sveta sve to prihvataju nekako malodušno. Kao konfekcijsku pojavu. Bez svesti u šta mogu da se pretvore. Živimo u „interesantnim vremenima”, što bi rekla ona kletva.