Objedinjavanje opozicije – nemoguća misija

Zamisao akademika Dušana Teodorovića da se odmah ujedine sve opozicione snage, „makar na tri meseca”, da bi naterale Aleksandra Vučića i njegove da odu s vlasti, izgleda da nije lako ostvariva. Zapravo, ocene i sleva i zdesna mnogo su bliže tvrdnji da je reč o nemogućoj misiji. Stranke opozicije previše su različite, ukazuju svi sagovornici „Politike”.

Akademik je u intervjuu za NIN ocenio da je jedini način da Srbija dobije šansu da ide napred – smena vlasti. I to na pomenuti način. „Posle možemo opet da se razilazimo, kao što je DOS uradio, ali ne bi Vojislav Koštunica pobedio Slobodana Miloševića da se nisu ujedinili makar i nakratko”, rekao je Teodorović.

Analitički gledano, to verovatno jeste jedini način da se vlast sruši ili makar ozbiljno uzdrma, smatra Đorđe Vukadinović, urednik „Nove srpske političke misli” i prvi put narodni poslanik. Zato dodaje: „Pošto sam sada pomalo i insajder, politički gledano ta stvar nije tako jednostavna kao što se spolja možda čini”.

Isto misli i bivši narodni poslanik, a sada lider vanparlamentarne Levice Srbije (LS) Borko Stefanović: „Građani vole da čuju da se opozicija ujedinjuje, ali problem nastaje kad vide ko su ti ljudi koji se ujedinjuju”.

I sociolog Milan Nikolić smatra da „ova i ovakva opozicija teško može da se objedini”. Pritom, prema njegovoj oceni, ona nema odgovore na urgentna pitanja naše društvene i ekonomske situacije.

„Nisu sposobni da formulišu ekonomsko-razvojnu politiku drugačije nego na neoliberalni način. Isto što radi i premijer”, ističe Nikolić, dodajući da je neoliberalni pristup ekonomiji i ekonomskom razvoju najzahvalniji za kritiku ali da među ekonomistima i političarima nema dovoljno kritičkih argumenata. Oni, kaže Nikolić, ne prate dovoljno situaciju u svetu, ne prate razvoj ekonomske teorije i „ne znaju, recimo, da je Amerika digla ruke od neoliberalnog pristupa, koga, inače, drugima natura”. A mogli bi da pridobiju i ekološki i sindikalno zainteresovane građane i sve zainteresovane za bolji životni standard, veće plate, bolje zdravstvo, školstvo...

Upravo je na takvoj poziciji LS, jer Stefanović kaže da programska i ideološka razlika postoji samo kad je reč o njegovoj stranci i strankama desnice – u odnosu na sve ostale. Oko 80 odsto opozicije, kaže on, uglavnom je „za isto to što radi Vučić, samo da oni malo probaju”. On misli na stranke koje se predstavljaju kao građanska, centristička opozicija.

„To se moglo čuti i u raspravi o ekspozeu, kad su Vučiću više puta rekli ’vaš program je u redu, ali mi sumnjamo da vi možete da ga sprovedete’. To pokazuje da oni misle da isto tako treba – štednja građana, smanjenje plata i penzija, privatizacija, rasprodaja svega – samo što bi oni to radili transparentnije i brže”, navodi Stefanović.

Da li ih programi i ideologija toliko razdvajaju ili želja da sruše (ili zamene) Vučića nije dovoljno jaka da ih sastavi? Ipak, posle poslednjih izbora i tako različiti, svi sem radikala, skupili su se i istrajali u jednom cilju – da pomognu koaliciji DSS-Dveri da „pobedi” RIK i pređe cenzus.

Vukadinović kaže da zajednički nastup ipak „nije sasvim nemoguć”, ali ukazuje i da „nije opozicija sve što se za opoziciju predstavlja”.

„Jedan deo opozicije bi to podržao, a svi koji su na vezi sa SNS-om i Vučićem, ’trojanci’ u opoziciji, pod bezbroj izgovora odmah će energično odbiti tu ideju. Međutim, čak i oni koji jesu prava opozicija neće se lako objediniti, delom zbog međusobnih krupnih ideoloških razlika, a delom zbog unutrašnjih previranja i trvenja oko liderstva (kao kod DS-a i DSS-a)”, ističe on, dodajući da i ako se takva ideja realizuje, ne treba praviti „novi DOS, koji je glumio jedinstvo”, nego savez koji ne bi prikrivao razlike.

Nikolić smatra da bi ipak prvo morali da formulišu novi programski stav prema ekonomskom razvoju i ukupnoj društvenoj dobrobiti većine građana. Ali, ocenjuje, oni nemaju ideje („idu u čoporu sredinom druma”), ni znanja, niti nove, kvalitetne i neuprljane ljude.

„Beznadežna je ta opozicija. To objedinjavanje išlo bi veoma teško. Sada više nije dovoljno samo srušiti Vučića pa da dođe neko treći. Sad je potrebno mnogo više kvaliteta i programskih stavki. Građani više ne ’kupuju’ obećanja opšteg tipa”, ocenjuje Nikolić.

Prvi test za opoziciju biće predsednički izbori. Vukadinović je vrlo skeptičan u pogledu toga da će ga položiti. I Stefanović smatra da je potrebno naći zajedničkog kandidata koji može da pobedi Vučića ili njegovog kandidata i „LS je spreman da da svoj doprinos”, ali ipak sumnja da će ova opozicija uspeti da se ujedini oko nekoga. On, pritom, misli samo na DJB, DS i SDS, ne i na LDP i LSV („jer nisu sigurni da li su opozicija”), kao ni na DSS i Dveri jer ih suviše stvari razdvaja. A SRS je, po njemu, ionako „pararežimska partija”.