Nisam slušao savete kako da komponujem

Na kubanskim ulicama naišao sam na trombonistu koji je svirao na nekom zakrpljenom instrumentu. Prvo što sam pomislio jeste da neće moći da izmami ni jedan ton iz njega. A on svira... kao na violini. Neverovatno. To sam čak i snimio – opisuje Ivan Jevtić, beogradski kompozitor i akademik, doživljaje sa Kube, gde je 25. i 26. juna održana premijera nove verzije njegove opere „Mandragola liberata“, na italijanskom jeziku. Ovaj muzički događaj u kom su učestvovali Kubanci izveden je na sceni Teatra Liriko nacional de Kuba u Havani, koji nosi ime slavne balerine Alisije Alonso.

– Moj zanat je muzika, a moja dela govore razumljivim jezikom. Ušla su u koncertne sale, izvode ih svetskih priznati muzičari, na programima su pored slavnih kompozitora Vile Lobosa, Betovena, Debisija, Šostakoviča – kaže Jevtić, koji sebe smatra ne samo srpskim, već i francuskim umetnikom. Davne 1973. zahvaljujući stipendiji obreo se u Parizu, gde se „zaljubio u savremenog kompozitora Olivijea Mesijana, naročito u njegovu muziku za orgulje“. Studirao je u njegovoj klasi što je uticalo da umekša svoj rudimentarni balkanski stil, sa južnjačkim ritmovima. Otkrio je da je fan Betovena „jer je on čovek istine, što je najbitnije za kompozitora koji treba istinito da svedoči o svom okruženju“.

Opus Ivana Jevtića broji oko 120 ostvarenja, najviše je stvarao za violončelo i trubu, a pored Srbije i Francuske, radio je i u Latinskoj Americi. U Brazilu je stvarao tri godine, a trenutno „osvaja“ Kubu.

Ovo je jedina opera u vašem opusu?

Opera je najkompleksnija muzička forma i težak posao za kompozitora. „Mandragola” je inspirisana komedijom Nikola Makijavelija koja je premijerno izvedena 2009. u „Madlenijanumu”. Potom je izvođena u Sankt Peterburgu i u Mariboru. U međuvremenu je nastala nova verzija „Mandragola liberata”, na italijanskom jeziku koja je ugledala svetlo dana na Kubi. U projekat je uključen iskusni reditelj Huan R. Aman čija postavka odgovara mojoj muzici. On je napravio istovremeno modernu i renesansu operu. Ta režija puna pokreta, sa kostimima slavnog kreatora Karlosa Repilada, uz pratnju Nacionalnog simfonijskog orkestra, pod upravom Enrikea Peresa Mesa, dovela je do sjajnog rezultata. Najupečatljiviji su bili bariton Alfredo Mas Lopez i bas Markos Lima. Voleo bih da ovu novu verziju vidi i srpska publika.

Kakve su bile reakcije kubanske javnosti?

U listu „Grama” Pedro de la Hoz, cenjeni kritičar, napisao je da je ovo izvođenje bilo „kao dašak svežeg vazduha”, a da ljubitelji ovog žanra nisu baš mogli dobro da ga udahnu budući da su isuviše vezani za rutinu i konvencionalno. Zapravo nisam imao pojma da će kubanski kritičar biti prisutan na premijeri. Članovi orkestra pokazali su zanimanje za moja druga dela, tako da će u novembru na njihovom festivalu savremene muzike biti predstavljen i moj „Koncert za hornu“.

Kuba vas je podstakla da komponujete?

Oduševljen sam ritmovima, podnebljem, ljudima i već sam počeo da pišem simfonijsku poemu „Kuba eroika“. Sjajno pevaju, uvek su raspoloženi i nasmejani, iako su u teškoj materijalnoj situaciji. Nemaju mnogo, ali znaju da niko neće ostati gladan i bez krova nad glavom. Atmosfera koju sam tamo zatekao je inspirativna. Pogled na te stare automobile, „moskviče”, „volge”, „lade”, vratio me je u prošlost. Klima je teška, vruće je, ali blizu su Karipsko more i plaže. Pored klasike (na kubanskoj televiziji imaju kanal sa klasičnom muzikom 24 sata), slušaju tradicionalnu muziku, salsu, bolero…

Profesionalna karijera vas je odvela i u Brazil?

Francuska je poslednjih godina 20. veka stagnirala u umetničkom smislu, nije bilo putokaza koji označavaju kuda da se pođe. Nalazio sam se pred zidom i onda sam odlučio da odem u Brazil. Sve do tada bio sam slobodni umetnik, tek u toj zemlji sam prvi put dobio dobro plaćen posao. To se nije dogodilo ni u mojoj zemlji, ni u Francuskoj. U Brazilu sam proveo tri godine i uspeo sam ne samo da podučavam mlade, već da uđem u muzički život te zemlje. Moja muzika se izvodila od juga ka severu u Porto Alegreu, Kuričibi, Rio de Žaneiru, Sao Paulu, Salvadoru... I danas moja dela tamo žive.

Ipak ste se vratili u Francusku?

U Francuskoj sam proveo četrdeset godina, sarađujem sa tri poznata pariska izdavača i jednim švajcarskim. Moje se partiture tamo štampaju i prodaju, a dela izvode u velikim salama. Nažalost, mi u Srbiji nemamo izdavačku kuću i naši autori ostaju skrajnuti u odnosu na Evropu. U Parizu sam dobio poverenje direktora značajne izdavačke kuće „Šan Dimond“ koju vodi Erve Dezarbre. Moja dela izvodili su Andre Navara, veliki violončelista, a potom i Moris Andre, značajni francuski trubač. Cela njegova klasa studenata iz sedamdesetih danas svira moju muziku. Erik Obije, trubač, izvodi moja dela.

U koži slobodnog umetnika danas je teško opstati. Živeo sam od porudžbina i projekata. Ipak, bio sam stranac u Francuskoj. Nisam hteo da slušam one koji su mi govorili kako treba da komponujem. Govorim o maestru, čuvenom dirigentu Pjeru Bulezu, koji je imao svoje teorije o stvaralaštvu i ako niste radili ono što je on želeo onda niste imali porudžbine, sredstva i sve ostale olakšice.

Kako ste preživeli?

Eto, preživeo sam. Nekako sam preživeo. Ako čovek zna da vredi to što radi onda izdrži.