Ko koga štiti

”U društveno-humanističkim naukama (psihologiji, pravu, sociologiji…) odvajkada postoji metod – analiza slučaja. Istraživač, analitičar (ne mislim na ove naše tzv. političke analitičare) slučaj, pojavu, analizira sa svih strana: kad, kako i gde nastaje, ko su akteri-učesnici, koji su i kakvi njihovi motivi, namere, koje i kakve su posledice njihove akacija (po njih same i po okolinu) itd. Ako se pokaže da istovetnih ili vrlo sličnih „slučajeva“ ima više govori se o društvenim pojavama. Ako su te pojave negativne, štetne, tada je reč o društvenoj patologiji, tj. o bolesnom društvu.

Otvoreno pismo prof. dr Aleksandra Lipkovskog, predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta Srbije, i Saši Jankoviću, zaštitniku građana, tipičan je sukob pravde i pravičnosti, s jedne, i političkog voluntarizma, s druge strane, s verovatnom pobedom ovog drugog, sudeći po dosadašnjim zbivanjima iz ovakvih „duela“.

Slučaj je, podsećam, „proizveo“ zaštitnik građana (dakle i zaštitnik učenika), tako što je „preporučio“ da se učenicima prizna netačno rešenje zadatka iz fizike koji su rešavali na maloj maturi, koristeći rešenje iz važećeg udžbenika (zbirke zadataka). Predsednik NPS-a tvrdi da bi „prihvatanje Jankovićeve preporuke bio šamar prosvetnoj i naučnoj javnosti, a budućnost školovanja naše dece i unuka bila još ugroženija nego što je sada. Naučna istina je jedna, a đaci treba da budu podstaknuti da tragaju za njom, a ne da uče napamet“, tvrdi Lipkovski. On zamera zaštitniku građana da podržava one đake koji su odgovorili bez razmišljanja rukovodeći se samo naučenim napamet.

„Učenje napamet“ ili „bubanje“ kao zapamćivanje (memorisanje) naučenih činjenica jeste sastavni deo svakog učenja i obrazovanja, u svim obrazovnim i naučnim oblastima, pogotovu u pravu (pretpostavljam da je Janković diplomirao na nekom pravnom fakultetu gde je važnije „bubanje“ činjenica, zakona i paragrafa, od znanja celokupne geometrije, od Euklidove do one koju predaje Lipkovski na PMF-u. (Uostalom, svi psihološki testovi, bilo radi odabira za školovanje, zaposlenje, vozački ispit, pa do smeštaja u gerontološke, psihijatrijske i KP ustanove, sadrže tzv. testove memorije.)

Sličan, gotovo identičan je nedavni „slučaj“ – pismeni rad-test na takmičenju iz srpskog jezika u jednoj kraljevačkoj osnovnoj školi gde odličnoj učenici nije priznat kao tačan odgovor u kojem je u naslovu narodne pesme „Smrt Majke Jugovića“ reč „majke“ napisala malim umesto velikim slovom M, rukovodeći se „starim“ Pravopisom (iz 2010) umesto novim (iz 2013), oba u izdanju istog izdavača – Matice srpske. Nadležni državni prosvetari pravdaju ovu zbrku tvrdnjom da su učenici i nastavnici dužni da prate promene, izmene i dopune, udžbenika i priručnika, koje su u nas česte, kao i sve što se menja čak i ustav i zakoni, o propisima i uredbama da i ne govorimo, čim se promeni vlast, pa i ona u prosvetna.

Predsednik NPS smatra da je Jankovićevo ponašanje nedopustivo. Zaštitnik građana mora da štiti sve, pa i dugoročne interese građana, tvrdi on. A jedan od tih interesa, po njegovom mišljenju, jeste „da se zna šta je dobro a šta ne, šta je tačno a šta pogrešno“. Zaštitnikova preporuka „dovodi do relativizacije pojma istine i do relativizacije znanja koje đaci stiču u školi. Kako je moguće priznati očigledno pogrešan odgovor“, pita se predsednik NPS-a? Svaki učenik koji razmišlja prilikom rada testa, „prostom ali promišljenom eliminacijom” utvrdiće da jedino odgovor pod 4 može biti tačan...“, zaključuje on.

Dakle, kao u TV kvizu(!) Po mišljenju predsednika NPS-a A. Lipkovskog, očigledno je da on, S. Janković, nije shvatio ulogu zaštitnika svih građana. On mu čak pripisuje i filozofsku odgovornost – relativizaciju istine, pedagošku – relativizaciju znanja, zatim univerzalnu obavezu – da „štiti sve a naročito ostvarenje dugoročnih interesa”; dakle, odgovoran je i za našu budućnost. Mnogo bremena na jedna leđa!

Uloga zaštitnika građana je da štiti prava svih građana, u ovom slučaju jednako i maštovitih učenika i onih „bubalica“, a to znači da niko ne sme biti oštećen tuđom greškom, nemarom ili neznanjem nadležnih (autora, recenzenta, ispitivača i ocenjivača), a pogotovu samovoljom državnih birokrata u Ministarstvu prosvete. Ono što zaštitnik ne zna, ili previđa (ili zna i vidi, ali je nemoćan da bilo šta promeni) jeste da „vrana vrani oči ne vadi“. Neće, dakle, predsednik NPS-a da prizna bilo čiju krivicu iz prosvetne birokratije; krivi su, po njemu, jedino nemaštoviti učenici-bubalice, koji nedovoljno koriste mozak, ne misle logički (iako se koliko znam, logika najranije uči u trećem razredu gimnazije, a ovde je reč osnovcima).

Ovim je načeto pitanje poverenja u škole, knjige, nastavnike, prosvetne organe... Smeju li učenici, bez mogućih štetnih posledica u pogledu ocena, verovati a priori knjigama (udžbenicima), ili, treba poput Galileja sumnjati u sve, ne samo u crkvene knjige nego i u vlastitu percepciju, pa logičkim zaključivanjem, maštom i intuicijom, odnosno „prostom ali promišljenom eliminacijom“, kako im savetuje predsednik NPS-a, doći do tačnog odgovora – Zemlja se okreće oko Sunca!

 Poverenje je u čvrstoj vezi s verovanjem. Zahtev da učenici, umesto da veruju knjigama (udžbenicima), školi i nastavnicima, treba da misle svojom glavom i logičkom „prostom ali promišljenom eliminacijom“ dođu do tačnog odgovora, protivreči stavu NPS-a i njegovog predsednika kad je reč o obaveznom nastavnom predmetu – veronauka. Naime, ma ko da predaje ovaj predet, bilo koje veroispovesti bio veroučitelj, ili bio agnostik, čak i ateista, on će morati da uči učenike da veruju a ne da misle i da logičkom „prostom ali promišljenom eliminacijom“ dođu do saznanja postoji li bog, vlastita sudbina predodređena božjom voljom, zagrobni život i sl. Samim tim trebalo bi da ih uči da ne veruju školskim knjigama i nastavnicima, a naročito školskim i opštim vlastima. Uostalom, sumnju u ove poslednje naučiće u svojoj kući.

Sociolog