Timskom igrom na evropske prvakinje

Od našeg izveštača

Rio de Žaneiro – Naše odbojkašice danas imaju priliku da se prvi put plasiraju u polufinale Olimpijskih igara, što govori koliko je večerašnja utakmica s Rusijom (23 č) u dvorani „Marakanazinjo“ značajna. Mnogi mečevi se olako nazivaju istorijskim, pa bi bilo pogrešno i ovaj nazvati tako, jer za ulazak u anale je potrebno još barem korak ili dva više, a naša reprezentacija ima kvalitet za to.

– Jasno je da je ovo najvažnija utakmica za nas – kaže naš selektor Zoran Terzić ukazujući na to da pobeda donosi još dva meča na olimpijskom turniru, dok poraz znači rastanak od Rija. - Utakmica koja rešava da li ostajemo u borbi za medalju. Ogroman je ulog. Ekipa koja priđe utakmici s manje pritiska imaće veće šanse. Nadam se da imamo dovoljno i pameti i iskustva da odigramo dobar meč pre svega, a onda malo ko može da nam parira. S rivalom se vrlo dobro poznajemo. Rusija nas je dobila u polufinalu na prethodna dva evropska šampionata, a na poslednjem Svetskom prvenstvu savladala nas je za ulazak među šest najboljih. Mi smo im vratili na Svetskom kupu i Gran priju. Imamo šansu da stignemo u polufinale. Obe ekipe imaju mnogo kvaliteta, a pitanje je ko će da iskoristi svoje.

U poslednje dve godine ove dve selekcije srele su se četiri puta. Lane u polufinalu „Evra 2015“ u Belgiji i Holandiji, Ruskinje su pobedile sa 3:1 (25:23, 25:23, 21:25, 25:22). Još ubedljivije su bile na Svetskom šampionatu u Italiji 2014, u meču koji nas je koštao prolaza u finalnu rundu – 3:0 (28:26, 25:18, 25:17). Oba puta u prvom planu bila je Tatjana Košeleva (28 god), najbolji igrač (MVP) poslednja dva kontinentalna prvenstva, na kojima je Rusija bila bez premca. Košeleva ima svetsko zlato 2010. i zajedno s Natalijom Gončarovom (27) čini najopasniji par napadača u ženskoj odbojci. Ipak, mnogi stručnjaci tvrde je upravo Srbija jedina koja može da im parira na taj način, stavljajući u njihovu ravan Brankicu Mihajlović (25 god) i Tijanu Bošković (19). Razlika je samo u iskustvu, napominje selektor Terzić...

– Sve u svemu, njihova igra nam odgovara s jedne strane, a s druge strane nije lako igrati protiv dva najbolja napadača na svetu. Puno toga će zavisiti od njih dve. Nije sporno da i mi imamo izvanredne napadače, ali mora da se zna da su ta dva ruska igrača i veoma kvalitetna i veoma iskusna. Na ovakvim takmičenjima verovatno imaju prednost, mada su naše mlađe, željnije dokazivanja i to bi trebalo da budu naši aduti.

Naš tim ima jače „karte“ na ostalim pozicijama. Mada Terzić kaže da je još važnije od toga nešto drugo:

– Nadam se da ćemo na timsku igru uspeti da pariramo tim dvema igračicama. Siguran sam da bismo pravom timskom igrom, kao protiv Kine, bili veoma blizu pobede.

Za poraze u polufinalima evropskog prvenstva i na šampionatu sveta, naše odbojkašice su se revanširale Ruskinjama na Svetskom kupu i Gran priju, oba puta preokrenuvši sa 0:2 na 3:2. Na Svetskom kupu u Japanu prošle godine bilo je 3:2 (22:25, 22:25, 25:14, 25:23, 15:12), a pre mesec i po na Gran priju - 3:2 (23:25, 25:27, 25:21, 25:20, 15:12). Te dve pobede mnogo govore o našem timu, ali i dosta znače pred današnji duel, jer nije lako dva puta uzastopce, na tako težak način, savladati jednog od kandidata za olimpijsku krunu. Od Atine 2004, kada su uzele srebro, Ruskinje nemaju medalju na najvećoj smotri sporta, dok je našoj reprezentaciji ovo tek treće učešće (najbolji rezultat četvrtfinale u Pekingu 2008). Iz doba Sovjetskog Saveza ruskom timu su ostala u nasleđe četiri olimpijska zlata.

Verovatno najvažnija činjenica uoči ovog duela jeste to da su sve naše odbojkašice u svakom pogledu spremne. To ističe i Terzić, posle kratkog osvrta na mečeve u grupi:

– Generalno sam zadovoljan kako smo igrali u grupi. Prve dve utakmice, protiv Italije i Portorika, bili smo malo stegnuti, jer su ta dva meča morala da se dobiju, pošto smo bili favoriti. Nismo igrali na visokom nivou, ali smo oba puta pobedili sa 3:0. Susret s Amerikom je bio jedini sa dosta padova u igri, protiv Kine smo odigrali najbolju utakmicu, dok smo protiv Holandije dosta kombinovali i prilično dobro igrali, iako smo izgubili. Poslednji meč je ipak bio specifičan. Četvrtfinale dočekujemo potpuno spremni. Zdravstveno, hvala bogu, nema nikakvih problema. Postoje neke finese, ali kao i svakom treneru, tako i meni, nikad ne postoji savršena situacija.

Ognjenović: Nemamo prava na loš dan

Kapiten naše ženske odbojkaške reprezentacije Maja Ognjenović trebalo bi danas svojim iskustvom da ulije sigurnost mlađim saigračicama. Ona je svesna svoje uloge i najavljuje veliku bitku sa Ruskinjama:

– Ne treba trošiti reči o Ruskinjama. Ispada da smo između Rusije i Koreje dobile težeg rivala, ali ne mora da znači, jer Ruskinje bolje poznajemo. Bilo bi nefer da u polufinale odemo s praktično jednom pobedom protiv velikih reprezentacija, protiv Kine. Ipak je četvrtfinale najvažnije, jer je nokaut faza. Tu se vidi kakav je ko kova: da li jesi ili nisi.

Kaže da između današnjih rivala nema tajni:

– Mnogo puta smo se sretali, one igraju odbojku koja nam odgovara i nisu nepobedive. Igraju visoke lopte, imaju dva sjajna napadača koji su najveća pretnja. Mi imamo naš model igre koji njima ne odgovara, a to je brža odbojka, tempo igra... Preko srednjaka možemo da ih ugrozimo. I mi imamo dva sjajna napadača, Brankicu (Mihajlović) i Tijanu (Bošković), ali čuveni ruski blok je snažan. Nemam ni najmanje straha, radujem se utakmici. Sada niko nema prava na loš dan, da kao s Amerikom dozvolimo jevtine poene i zbog nedostatka hrabrosti ne odigramo onako kako znamo.

Brakočevićeva šalje Ruskinje kući...

Posle utakmice s Holandijom (dok se nije znao žreb), Jovana Brakočević se susrela s pitanjem: šta ako u četvrtfinalu odbojkašice budu igrale sa Rusijom?

– Volela bih, što da ne. Ruskinje su uvek favoriti, ali bilo bi lepo da ih pošaljemo kući...

Terzićev put od „zemlje do neba“...

Na molbu da uporedi srpsku reprezentaciju (i žensku odbojku) onda kada je preuzimao kormilo (2002), kad ona nije postojala na svetskoj sceni, i danas, selektor Zoran Terzić kaže:

– Razlika k`o nebo i zemlja. U svemu. Dobro se sećam prvih dana i prvih godina. Sve je drugačije nego sada. Niko nas nije gledao kao ozbiljnu ekipu. Čak i mečeve koje smo mogli da dobijemo po kvalitetu, gubili smo jer je rival imao rutinu, iskustvo. Sad se sve promenilo. Ne postoji reprezentacija koji nas želi za protivnika. Mora da nam bude drago zbog toga. Što se tiče mog ličnog osećaja... Ne znam šta da kažem...  Hteo bih još više, da budemo svakog dana bolji.