Ima li slobode posle Gvantanama

Američka vlada je oslobodila 15 ljudi iz Gvantanama i poslala ih u Ujedinjene Arapske Emirate (UAE), posle čega je broj zatvorenika u vojnom zatvoru na Kubi spao na 61.

Emirati su upravo primili 12 Jemenaca i trojicu Avganistanaca koji su proveli 14 godina iza rešetaka, a da nisu osuđeni ni za kakav zločin. Pentagon je, kako to obično čini u ovakvim prilikama, zahvalio domaćinima na „humanitarnom gestu” i pomoći u naporima da se stavi tačka na kazamat na Kubi, prenosi „Gardijan”.

Ipak, Barak Obama teško da će moći da ispuni obećanje i zatvori Gitmo jer ga u tome sprečava republikanska većina u Kongresu. Zato pokušava da do kraja godine makar oslobodi zatočenike koji se nalaze na listi za transfer, one koje SAD više ne žele da drže iza brave, ali koje ne puštaju jer još nisu postigle sporazum sa zemljama koje su voljne da ih dočekaju. Na listi bi trebalo da je još 20 imena. Beograd je prošlog meseca primio dva gvantanamovca i, kako je „Politika” objavila pre nekoliko dana, sprema se da prihvati još četvoricu.

Kongres je zabranio predsedniku da osuđene i one kojima se sudi prebaci u američke zatvore, što znači da će kaznionica na Kubi verovatno ostati i za vreme naredne administracije. Hilari Klinton podržava Obamin naum, ali joj on nije u središtu kampanje. Donald Tramp obećava da će držati Gvantanamo otvorenim i da će tamo slati „loše momke”. Mnogi konzervativni kongresmeni protive se politici vlade, tvrdeći da ne smeju biti oslobođeni čak ni ljudi koji su proveli više od deset godina u ćeliji, a da im nije dokazana krivica i da protiv njih nije ni podignuta optužnica. Sprovođenje Obaminog plana zavisi od volje ostatka sveta da prihvati bivše hapšenike, pri čemu su Saudijska Arabija, Avganistan i Pakistan i druge muslimanske zemlje logična rešenja zbog jezika, kulture i vere. Nije uvek lako vratiti ih u te sredine zbog bojazni da bi mogli da se radikalizuju i pridruže militantima. Ono o čemu republikanska elita ćuti jeste da, ako je do te radikalizacije i došlo, to se verovatno dogodilo dok su ovi ljudi bili u Gvantanamu jer su u mnogim slučajevima i sasvim nevini po više od deset godina čamili u kazamatu, a da nikada nisu izašli pred sudiju niti čuli za šta ih sumnjiče.

Prema podacima koje prenosi „Vašington post”, 20 odsto gvantanamovaca puštenih za vreme Buša i četiri do pet odsto oslobođenih za vreme Obame vratilo se na front i uključilo u vojne akcije protiv SAD. Neki su završili po avganistanskim i drugim zatvorima, a jedan je nastradao u udaru američkog drona. Od kako je Obama u Beloj kući, više se niko ne odvodi u Gvantanamo, koji je u jednom trenutku imao 770 osumnjičenih.

Prema pisanju AP, Pentagon je upravo objavio dokument o sudbini pojedinih hapšenika na osnovu kojeg se vidi da svi oni uglavnom jesu na neki način bili povezani sa terorističkim mrežama, ali su oslobođeni jer nije bilo dokaza da su stvarno učestvovali u akcijama i ubijali američke vojnike. Pominje se slučaj Jemenca otetog u kampu za obuku članova Al Kaide u Avganistanu koji je tvrdio da je tamo bio samo kuvar jer mu zbog problema sa kičmom nisu dali da ide na bojno polje. Ipak, pojedinim republikancima sa Kapitol hila izveštaj je poslužio da bi i dalje tvrdili da ne treba oslobađati ljude iz Gitma jer će se radikalizovati i okrenuti protiv SAD. Neki senatori čak tvrde i da im je Stejt department otkrio da je 93 odsto imena sa liste za transfer veoma opasno.

Kada neka zemlja primi gvantanamovce, to je obično praćeno hvalospevima, ali često iskrsne problem. Britanija je uglavnom primala svoje državljane imigrantskog porekla. Jedan od njih je uhapšen zbog sumnje da je bio povezan sa terorizmom, ali je Britanija kasnije povukla optužbe, dok se drugi pridružio Islamskoj državi u Siriji. U Španiji su se bivši hapšenici žalili da ih je vlada u Madridu „otela” jer im nije davala dokumenta, pa nisu mogli da izađu iz zemlje. Tamošnje vlasti dugo nisu znale kako da uspostave komunikaciju sa čovekom koji je odbijao razgovor, neprestano recitujući delove Kurana.

Aranžmani koje SAD postižu sa domaćinima uglavnom zavise do zemlje do zemlje. Pitanja na koja građani Srbije čekaju odgovor jeste da li su ljudi koje je primila srpska vlada uključeni u program adaptacije, uče li jezik, ko snosi troškove njihovog boravka ovde, da li će im se pridružiti porodice (ako ih imaju) i da li su slobodni da napuste našu zemlju. U tom smislu je nama možda zanimljiv primer Slovačke, koja je, kako smo saznali iz izvora u tamošnjoj vladi, primila osmoricu zatvorenika, od kojih su petorica još u Slovačkoj: „To su bile osobe koje nikad nisu bile osuđene za terorizam i po našoj oceni nisu predstavljale bezbednosni rizik za Slovačku. Svi bivši zatvorenici bili su uključeni u trogodišnji program integracije, gde su učili slovački jezik i osnovna znanja za posao. Trojica su, po dogovoru, prebačeni u države koje su im bliže po verskoj ispovesti.”

Najzanimljiviji je verovatno slučaj Urugvaja, koji je pre dve godine primio šestoricu zatvorenika uz iskrenu želju tadašnjeg predsednika Hosea Muhike da im pomogne, ali koji sada ne zna šta će sa njima. Priča o dvojici koja su se tamo oženila, privolevši Urugvajke da pređu na islam, ipak nije imala srećan kraj jer su ih obojicu supruge tužile za nasilje u porodici. Grupa je danima kampovala ispred ambasade SAD tražeći da im Vašington obezbedi veće kuće i bolje uslove za život jer nisu bili zadovoljni onim što im je Montevideo dao. Jedan od njih je nestao i strahovalo se da će se pridružiti militantima i organizovati napad na olimpijske igre u susednom Brazilu, ali se on pre nekoliko dana pojavio u Venecueli. Prijavio se urugvajskoj ambasadi u Karakasu i tražio da mu Montevideo plati troškove putovanja u Tursku. Istakao je da želi da živi u muslimanskoj zemlji i da hoće da se spoji sa suprugom i decom koja su ostala u ratom zahvaćenoj Siriji. Njegov odlazak u Tursku i Siriju sigurno bi pokrenuo neke alarme u Vašingtonu, makar u kabinetima republikanskih političara. Urugvaj tvrdi da je ovaj Sirijac slobodan čovek i da može da ide gde god hoće, ali da mu tamošnja vlada neće plaćati putovanja.