Mama mi je skovala zlato

Od našeg izveštača

Rio – Jutro posle. Na plato ispred Olimpijskog parka Davor Štefanek je izašao u šorcu i majici Srbije, sa zlatnom medaljom u ruci. Da podseti kakav je podvig napravio dan ranije. Umor na licu, ali osmeh je i dalje tu. Seo je u stolicu u hlad iza paravana. Pričao je mirno i bez ikakve euforije. Kao da nije ispunio san svakog sportiste.

– Izvinjavam se, malo sam promukao. Celu noć nisam spavao, proslavili smo uspeh. Legao sam u šest ujutru – rekao je promuklim glasom.

Da li polako postajete svesni da ste osvojili zlatnu olimpijsku medalju?

– Iskren da budem još se utisci nisu slegli. Nisam još ni sam svestan šta sam uradio. Jutros kada sam došao u sobu, gledao sam svoj fejsbuk, novine. Na svim naslovnim stranama sam bio. Malo su krenule i suze. Mislim da će ono pravo da bude kada će kod kuće budu dočekali roditelji, brat, drugari i svi ostali. Tek onda ću da shvatim o čemu se radi. Znam samo da mi je drago da sam ovo uradio, jer mi je to bio cilj još od 2014. godine, kada sam na balkonu u Beogradu obećao da se vidimo na istom mestu posle Rija 2016. Drago mi je da sam obećanje ispunio.

Kada je počela „operacija Rio”?

– Počela je u decembru 2013. godine, kada sam došao kod majke Đenđike i rekao „ja više neću da se bavim rvanjem i da nastupam za reprezentaciju”. Majka me saslušala, a onda rekla „Ajde sine probaj još godinu dana, pa šta bude biće”. Od tog trenutka nešto se okrenulo u meni. Počeo sam ozbiljno da radim, rekao sam daću maksimum u tih 365 dana. Postao sam svetski šampion i tada sam shvatio gde se nalazim. Nisam želeo da propustim šansu za olimpijsku medalju, jer ću možda celog života žaliti zbog toga.

Zbog čega ste razmišljali o završetku karijere, zbog loših rezultata, stagnacije ili nekog trećeg faktora?

–Ne može da se kaže da je bilo stagnacije ili loših rezultata. Ja sam još 2004. imao seniorsku evropsku medalju, tokom 2005. postao sam svetski juniorski šampion. Došla je opet evropska bronza 2008, a 2009. sam bio peti u Evropi i svetu. I 2012. sam ponovo bio treći na kontinentu. Nije stagnacija, ali nije bilo medalja sa Svetskih šampionata i Olimpijskih igara.

Tokom 2012. godine odlučili ste da iz kategorije do 60 pređete u onu do 66?

– Nisam više mogao da skidam kile i rekao sam da idem kategoriju gore. U kategoriji sam imao olimpijca Maksimovića i on je imao prednost. Na Svetskom prvenstvu 2013. godine osvojio je peto mesto i tada sam mislio da više nema šanse da se izborim za mesto u reprezentaciji. Hteo sam da rvem nemačku Bundes ligu i da se manem razmišljanja o borbi za mesto u dresu Srbije. Hvala Bogu da je tu bila mama, inače mi sada ne bismo ni razgovarali.

Pripreme za Olimpijske igre bile su paklene, trajale su skoro godinu dana?

– Od 8. januara do 16. avgusta, ako sam bio mesec dana u Subotici onda je dobro. Krvavih šest meseci. Bukvalno. Popeo sam konopaca u ovoj godini, koliko za života nisam. Digao sam tone tegova. Radio sam maksimalno, umirao sam, bilo mi je mnogo teško. Od sedam meseci priprema, četiri i po meseca fokus je bio na snazi. Na kraju kada se sve završilo mogu da kažem da sam snagom došao do finala.

Po mnogima žreb u Riju vam nije bio naklonjen?

– Moja želja je bila da budem na strani grupe gde je nosilac svetski prvak Nemac Štabler. Svi su se bojali toga, svi su želeli da budem u drugom delu koji je predvodio Korejac. Želeo sam da se oprobam sa najboljim. Bog mi je dao sreću da vučem taj broj u kojem su bila dva prvaka sveta, olimpijski pobednik, Japanac koji je izvanredan rvač. Najteži, ali najslađi put, sada kada sam ga prešao.

Put ka tronu je počeo duelom sa Japancem Inouem?

–Nisam gledao ni jedan meč Japanca, nisam znao ni kako izgleda.Treneru sam rekao da mi samo kaže, gde i kako okreće, šta su mu prednosti. I to mi je dovoljno. Nisam hteo sebe da opterećujem. Na kraju se ispostavilo da mi je čovek ležao i da sam brzo završio borbu.

Po mnogima meč odluke bio je duel sa Nemcem Štablerom?

– Nikada ga do sada nisam pobedio. Bio je bolji jednom na Evropskom i prošle godine na Svetskom prvenstvu u polufinalu. Red je bio da mu se revanširam i to sam uradio na najbolji mogući način, ubedljivo 6:2. Veoma sam bio zadovoljan kako sam odrvao tu borbu.

Medalja je osvojena u borbi protiv Gruzijca Bolkvadzea?

– Gruzijac je mlad, ali odličan borac. Pobedio je olimpijskog šampiona iz Londona Norozija. Video sam strah u njegovim očima pre meča i nisam imao nijednog trenutka sumnju da ću da pobedim. Kontrolisao sam meč, došao do tog partera i tu sam sve završio za minut i po.

Između polufinala i finala imali ste skoro pet sati odmora. Šta vam je prolazilo kroz glavu u tim trenucima?

– Mnogo sam bio opušten. Slušao sam muziku, pričao sa trenerima i cimerima u sobi. Slušali smo muziku. Do finala se nisam nasmejao. Kada je to prošlo, sve je bilo lakše. Ja sam tražio da dođemo do sela, da se malo odmorim i da uopšte ne razmišljam o borbi. Tek pola sata pre meča počeo sam da se fokusiram. Otišao sam na strunjaču sa glavom „Biće kako je suđeno, kako treba da bude, kako je već zapisano” Bog me je pogledao, dao sam sve od sebe, borio se i na kraju postao olimpijski šampion.

U finalu je poražen Jermen Arutjunan.

– Žestoka borba, sličan rvač meni, ista konstitucija, isto rvanje. Dominantan borac, srčan. Odlično se snalazi u svakoj situaciji. Jedinu grešku koju sam napravio on je iskoristio. Nisam ni tada srljao. Na minut i 10 pre kraja dobio sam taj bod na njegovu pasivnost. Sačuvao sam prednost i pobedio.

Ja sebe ne vidim kao nacionalnog heroja: Davor Štefanek  (Foto Nenad Negovanović)

Šta ste prvo pomislili kada ste videli da ste olimpijski šampion?

– Ništa mi nije bilo jasno. Bio sam u transu. Radovao sam se. Shvatio sam da sam pobedio i da mi ta pobeda mnogo donosi i znači u životu. Meni, srpskom sportu i srpskom rvanju.

U Srbiji ste sada heroj. Ko vam je uputio prvu čestitku?

– Ne znam, ali stvarno, milion čestitki ima. Mnogo ljudi mi je pustilo poruku. Čuo sam da sada u Srbiji imam status nacionalnog heroja. Ja sebe kao takvog naravno ne vidim. Prvo sam nazvao majku i oca. Sa njima sam hteo prvo da se čujem. Oni su kod kuće slavili. Bila je ludnica kod njih. Tu su bili, novinari, televizija. Ne znam kako je njima, meni je ovo još uvek neshvatljivo. Jedva čekam da dođem kući i da sa svojim narodom ovo proslavim – rekao je Davor Štefanek, dok je ustao sa stolice i pokazivao na zlatnu medalju.

 

Da mi je neko ponudio bronzu…

Odličje na Olimpijskim igrama je vrhunac u karijeri svakog sportiste.

–Iskreno, nadao sam se medalji. Svi mi sanjamo o zlatnoj. Da mi je neko pre Olimpijade ponudio bronzu, potpisao bih odmah. Kada sam došao u finale tada je i glad porasla. Videlo se to i na strunjači kada sam grizao do poslednjeg sekunda da uzmem to zlato – izjavio je Štefanek.

 

Trener Dobrev ulio veru

Veliki udeo u uspesima Davora Štefaneka ima selektor Bugarin Stojan Dobrev.

– Stojan je imao te neke finese koje su meni potrebne, ne što se tiče rvanja, tehnike. Jednostavno da kažem „glavu mi je namestio” i odveo me na put na kojem sam sada. Mnogi treneri su još u Pekingu govorili da ja treba da budem olimpijski šampion. Ja u to nisam verovao. I tu je najveća zasluga Dobreva, što mi je ulio veru. Da verujem u to što radim i da sam jedan od najboljih u toj kategoriji. Dok god ne veruješ u to što radiš, dok god imaš neke sumnje, ne možeš to da ostvariš. Hvala Bogu da sam ja svoje snove ostvario.

 

Hvala vam što ste verovali

Davor Štefanek je želeo da se zahvali ljudima, koji su mu pomogli na putu do zlata.

– Odužio sam se Ministarstvu omladine i sporta, Rvačkom savezu Srbije, Olimpijskom komitetu Srbije što su verovali u mene, ulagali u mene. Sa ovom medaljom sam im rekao veliko hvala. I nadam se da ćemo i ubuduće ovako sarađivati.

 

Vreme je mi za evropsko zlato

Iako ima sedam medalja sa najvećih takmičenja, Davor Štefanek ima i dalje jednu neostvarenu želju.

–Čeka me Evropsko prvenstvo u Beogradu ili Novom Sadu sledeće godine. Imam sve, ali nemam evropsko zlato. Rekao sam ovo smo prošli idemo još to odradimo. Ne kažem da ću sigurno biti evropski prvak. Imam četiri medalje, dva puta sam rvao finale, dva puta sam bio treći. Mislim da je vreme za to zlato. Ako to ostvarim uradiću sve ono što sam hteo, o čemu sam sanjao.

 

Damjanović – veliki čovek

Sa posebnim emocijama, olimpijski šampion je govorio o svom treneru Sreti Damjanoviću.

– Želim da budem najbolji rvač Srbije u istoriji. Osvojio sam sedam medalja, moj trener Sreta Damjanović je imao šest. Sa olimpijskim zlatom sam ga prevazišao .Hvala mu što me terao da budem bolji. Kada imate nekoga takvog ispred sebe, onda vas to motiviše. On me uvek podržavao i bio pored mene. Tu je Sreta pokazao kakav je čovek i kakva veličina. Kada si najveći šampion, a napraviš nekoga ko je bolji od tebe. Veliki čovek, veliki šampion, veliki trener. Sreto, mnogo ti hvala na svemu.

 

Očekujem da klinci krenu na rvanje

Koliko će značiti vaše olimpijsko zlato za razvoj rvanja u Srbiji?

– Nadam se mnogo. Moje svetsko zlato je već pomerilo rvanje na jedan veći nivo. Posle 32 godine osvojena je olimpijska medalja u rvanju grčko-rimskim stilom. Očekujem da dosta klinaca krene na rvanje i da im ja sa ljudima koji su sada na čelu Saveza, predvođeni Željkom Trajkovićem, pomognemo da budu olimpijski šampioni – rekao je Štefanek.