Milan Bulajić je imao i drugu stranu

Povodom teksta „Priča o Milanu Bulajiću” gospodina Blaže Zlopaše objavljenog u „Politici” 17. avgusta 2016. godine osećam obavezu i dužnost da reagujem povodom nekoliko iznetih neistina.

Ne ulazeći u verodostojnost romansirane biografije dr Milana Bulajića, kakva se i očekuje da bude napisana od njegovog prijatelja iz detinjstva, smatram da treba da, kao svedoci događaja koji su netačno prikazani, dam svoje objašnjenje s obzirom na to da sam tada bio zaposlen u Muzeju žrtava genocida.

Gospodin Milan Bulajić nije izbačen iz Muzeja žrtava genocida, već je smenjen odlukom Vlade Republike Srbije jer je odavno ispunio sve uslove za penziju. Naime, on je, iako penzioner, do tada obavljao direktorsku funkciju, a u momentu smene imao je 74 godine života.

Svoj dalji boravak u Muzeju gospodin Bulajić je pravdao funkcijom predsednika Upravnog odbora Fonda za istraživanje genocida. Osnivači pomenutog fonda bili su Muzej žrtava genocida, Izdavačko preduzeće „Stručna knjiga” i gospodin Bulajić kao privatno lice, sa jedinim ciljem obezbeđivanja finansijskih i tehničkih sredstava za potrebe Muzeja u vreme opšte nemaštine devedesetih godina.

Zamenu brave na direktorskoj kancelariji, iz koje gospodin Bulajić nije želeo da se iseli niti obavi primopredaju dužnosti, izvršila je bravarska firma po nalogu novoimenovanog direktora postavljenog od Vlade Republike Srbije. Policija nije bila prisutna prilikom tih dešavanja u Muzeju. Tačno je da je tom prilikom gospodin Bulajić odneo lični laptop, ali je poneo i nešto dokumentacije Muzeja, nekoliko ličnih predmeta, kao i nepoznatu količinu deviznih sredstava (američkih dolara i nemačkih maraka) dobijenih kao donacije Muzeju. Svoju privatnu dokumentaciju nije došao da uzme i nakon više usmenih i pisanih poziva od strane nove uprave Muzeja, već je to učinio tek nakon odluke suda nekoliko godina kasnije.

Posle popravke finansijskog stanja Muzeja prestala je i potreba traženja donacija. To se odrazilo na potrebu postojanje Fonda za istraživanje genocida koji je u međuvremenu izgubio podršku nestankom preduzeća „Stručna knjiga”.

Nakon spora koji je gospodin Bulajić poveo protiv Muzeja zbog prekida saradnje, nadležni sud u Beogradu doneo je presudu u korist Muzeja.

Ovom prilikom, iz više razloga, ne želim da govorim o doprinosu pravnika gospodina Bulajića istorijskoj nauci, već to prepuštam školovanim istoričarima.

Viši kustos Muzeja žrtava genocida