Srpski olimpijski džudo

Bez iluzija. To što se u olimpijske igre uvlače politički rivaliteti nije ništa novo. Štaviše, veoma je staro.

Antička država-grad Elis, na čijoj je zemlji organizovan prvi olimpijski festival, dugo se trudila da u vreme igara sačuva neutralnost – sve do Peloponeskog rata 424. godine stare ere kada se politički svrstala uz Atinu i takmičarima iz Sparte, protivno duhu igara, zabranila učešće.

„Nikakve demonstracije političke, verske ili rasne propagande nisu dozvoljene na olimpijskim područjima”, kaže Poglavlje 5 olimpijske povelje, ali protekli vek savremenog olimpizma pokazuje suprotno.

Kada je baron De Kuberten 1892. obnovio olimpijske igre diskriminatorski je zabranio učešće ženama, govoreći da je ženski sport „najružnija stvar koju ljudske oči mogu da vide”. Bilo je tu kasnije svega i svačega.

Trka za medaljama je trka za prestižom. Političari su odavno prepoznali moć sporta, pa su ideološka i druga rivalstva postala prva pratilja igara. Međunarodni olimpijski komitet (MOK) dopuštao je da često bude manipulisan.

Hitler je igre u Berlinu 1936. koristio kao platformu veličanja nacizma, mada je njegov pokušaj promovisanja teorije o rasnoj superiornosti razbio tamnoputi Amerikanac Džesi Ovens osvajajući četiri zlatne medalje.

Početak hladnog rata obeležio je igre u Helsinkiju 1952, a sukob Jugoslavije sa zemljama Informbiroa je fudbalskom meču sa SSSR-om dao nezapamćen politički naboj. Četiri godine kasnije, u Melburnu, Kina se povlači, pošto je MOK priznao Tajvan, i neće se vraćati sve do 1980. Egipat, Irak i Liban ne dolaze zbog izraelske invazije na Sinaj. Holandija, Španija i Švajcarska bojkotuju igre zbog sovjetske intervencije u Mađarskoj.

Džordž Orvel je govorio da je „sport rat bez pucanja”, ali brutalno je demantovan na igrama u Minhenu 1972. kada su palestinski teroristi ubili 11 izraelskih sportista.

Čak 32 afričke zemlje bojkotuju igre u Montrealu 1976. zbog učešća ragbista Novog Zelanda koji su prethodno igrali u Južnoj Africi, čije je članstvo u MOK-u suspendovano na igrama u Rimu 1960. zbog politike aparthejda.

Dva dosad najupečatljivija primera umešanosti politike jesu olimpijske igre u Moskvi 1980. i Los Anđelesu 1984. Više od 60 zemalja bojkotovalo je Moskvu u znak protesta zbog sovjetske intervencije u Avganistanu godinu dana ranije. Istočni blok, sem Rumunije, potom je uzvratio bojkotom Los Anđelesa.

Igre u Pekingu 2008. politički protivnici koriste za kritike Kine oko ljudskih prava, a ove u Riju politizovane su doping skandalom sa ruskim atletičarima.

Rusi su kažnjeni jer su, tvrdi se, vlasti organizovale doping, dok je obaveštajna služba FSB davala tehničku podršku zamenjujući bočice sa urinom koje se uzimaju od sportista. Moguće. Mnogo toga se promenilo od 1968, kada je prvi put uvedena doping kontrola a jedan strelac kažnjen jer je popio dva piva „da bi smirio ruku”.

Vladimir Putin zatražio je istragu, ali je sasvim jedinstvenu kaznu atletičarima nazvao „političkom zaverom” i „nametanjem svetu sporta pravila koja nažalost dominiraju geopolitikom” – čiji je cilj diskreditacija ruskog sporta.

„Ideja kolektivnog kažnjavanja nije u skladu sa sportom, pravdom ili osnovnim pravnim normama”, poručio je ruski predsednik, a kada se setim da je na nedavnom evropskom prvenstvu u fudbalu samo ruskom timu prećeno diskvalifikacijom zbog ponašanja navijača i da je Marija Šarapova jedina u tenisu zbog dopinga udaljena sa terena na dve godine – biće da je Putin u pravu.

I mi smo malo dosolili. Jasno je da je (neprihvaćena) žalba Srbije da se ruskoj skakačici udalj Dariji Klišninoj zabrani takmičenje bila motivisana željom da se smanji konkurencija našoj Ivani Španović, ali Rusi nam to neće zaboraviti.

Kada i nije direktno, politika je bila posredno prisutna.

Usein Bolt ne samo što je ušao u istoriju kao osvajač zlata na 100 metara na trima uzastopnim olimpijskim igrama, već je „politizirao” do te mere da je terminal osam njujorškog aerodroma morao da bude evakuisan.

Svet se mnogo plaši terorizma. Čim su čuli neobične zvuke, misleći da su pucnji, ljudi su pozvali aerodromske vlasti. Posle kraće istrage ispostavilo se, srećom, da su negde u blizini samo veoma bučno slavili Boltovu pobedu.

Baron De Kuberten je 1912. napisao pesmu koja sadrži i stih „O sporte, ti si pravda”, ali teško da je ta pravda univerzalna i uvek prihvaćena.

Nezadovoljan odlukama sudija koje su doprinele da izgubi protiv ruskog boksera, ljutiti Irac je u ringu podigao dva srednja prsta, a potom preko „Tvitera” poslao besnu političku poruku nikom drugom do Putinu: „Koliko su vam, brate, ovo naplatili?”

Egipatski džudista je posle borbe u Riju odbio da se rukuje sa pobednikom – Izraelcem. Njegov tim odmah ga je vratio kući, ali ispada nekako da je džudo veoma politizovana disciplina. Čemu je doprinos dala i Srbija.

I pre nego što će olimpijska pobednica u džudou postati Majljinde Keljmendi iz tima Kosova, srpskim sportistima u Riju prosleđeno je „uputstvo“ da se nikako ne penju na podijum za medalje ukoliko se na njemu nađu sportisti iz „južne srpske pokrajine“.

Šta reći? Zagrle se gimnastičari Japana i Severne Koreje. Svima se dopadne kada hrvatski rukometaši priđu Novaku Đokoviću da se slikaju. Naši političari zloupotrebljavaju sport.

Zar se niko u vladi ne seća skandala koji su u Atini 1995. izazvali bronzani košarkaši Hrvatske napuštajući podijum jer nisu želeli da slušaju himnu pobednika – Jugoslavije.

Zašto bi srpski sportisti, koji se marljivo pripremaju za takmičenja, bili kažnjeni zbog odluka koje se donose u rashlađenim kabinetima političara usijane glave. Ne verujem da je kreator ove patriotske ideje bio ministar Vanja Udovičić. Imam osnov sumnje da se iza toga krije šef kancelarije za Kosovo.

Ako već hoće da do kraja istrajava u ovoj bizarnosti, vlast u Beogradu bi trebalo da Keljmendijevoj isplati 45.000 evra, koliko joj pripada za zlatnu medalju. Kosovo je Srbija, Majljinde je građanka Srbije.

U Riju je izbegnuta opasnost da Srbiju optuže ili kazne zbog politizacije sporta, ali uz genijalno „uputstvo” na snazi, samo je pitanje vremena kada će se to dogoditi. Pustimo sportiste da se bore, ne uvodimo politiku.