Sartr i beli đavo

U leto1968. ili 1969, otišli smo opet na Bohinj i posetili staru Fužinu, dom Vladimira Dedijera, Titovog biografa. Kod njega su tada bili u gostima veliki filozof Žan-Pol Sartr i gospođa Simon de Bovoar (koja je sa prijateljicom produžila prema Grčkoj). Radili su nešto oko Raselovog suda. Čekajući da prođe vrućina, stigli smo u posetu uveče, prilično kasno, i zatekli tamo na radnom stolu ostatke crnog hleba, kranjske kobasice i slovenačke „zaseke” (to je njihov specijalitet: dimljena slaninica sa začinima i sa mnogo belog luka). Bilo je i mnogo ispražnjenih flaša i sve je, u stvari, teško mirisalo na luk i alkohol. Obojica su bili pod dobrim gasom. Videći kako posmatram prazne fla- še, Vladimir se nasmeja i reče: „Pijemo vino, jer nemamo vodu, štedimo je, suša je!” Prozor sobe u kojoj su radili i jeli gledao je na brdo gde je nađen mrtav Dedijerov sin. Zvanična verzija je bila samoubistvo, ali Vlada je uporno tvrdio da mu je sina ubila naša policija. Razgovor je vođen uglavnom na francuskom, pa nam je Vlada malo pomagao. Sartr se interesovao za Andrića, koga je izuzetno cenio kao pisca koji „sa tako malo reči otkriva univerzalnost čovekovog otpora i borbe za život protiv zla i smrti”.

Bilo je to uopšte neko „ćoškasto” veče. Pritisli su nas njegov autoritet i naše oskudno znanje jezika, a i pili su sve više, pa smo se nas dvoje treznih osećali sasvim suvišnima. Vlada se u jednom trenutku naže prema meni i šapnu:

„Zimus sam dobro ošamario tvoju koleginicu Žanu Moro”.

Smrkoh se: „Kako si mogao tako ogroman da udariš tu nežnu i sjajnu osobu?”

„Ne brini, vratila je i ona meni”.

„Vratila ti?”

„Da”.

„Tvoja snaga i njena snaga”.

„Šta njena snaga, šta njena snaga? Znaš li ti da je Sartr bio sjajan bokser i da bi mogao nas sve troje ovako, večeras, da prebije”.

Posmatrajući Sartra, onako sićušnog, s ogromnom dioptrijom i onim okom koje je stalno bežalo u stranu, blago sam se i sa nevericom smešila. Ali je Sartr iz Vladinih bokserskih gestova razumeo o čemu se govori, pa mi je sasvim ozbiljno klimao glavom. Prihvatio je moju ruku i dugo je gledao u moj dlan, pa onda u moje oči, pa opet u dlan. Nije mi rekao šta je tamo video, samo me iznenada zapita: „Znate li Vi možda gde je ta crkvica u kojoj je naslikan beli đavo?” Valjda iz neugodnosti što sam se celo veče osećala inferiornom zbog njegove veličine i mog lošeg francuskog, pre no što i razumedoh uopšte šta mi govori, klimnuh glavom. Bojan me samo belo pogleda. „Pa dobro”, reče Vladimir, „dođite onda sutra da zajedno ručamo, a posle odemo do te tvoje crkvice koja Sartra mnogo in- tepecyje”.

Te večeri sam hotelskog portira pitala zna li za belog đavola. „Ne” , reče. Ujutro upitah sobaricu, onda trafikanta pred ulazom, pa redom sve prolaznike. Niko nije znao. A podne se bližilo i hvatala me je panika. Najzad upitah jednog ribo- lovca koji je sa mosta zamahivao udicom. „Da”, reče, „znam, odmah tu, čim pređete most, sa desne strane je mala bogomolja pa čim uđete, odmah iza vrata, naći ćete svojeg belog hudiča. Ali, morate znati da nije bio oduvek beo, posiveo je revček (siromah) od bohinjske vlage i bohinjskih kiša”. Cmoknuh Slovenca a kamen sa moga srca bućnu u reku. Spasena! Sa žežećeg sunca ušli smo u hlad i mrak crkvice. Đavo nas je iza vrata čekao. Sartr ga je ćutke dugo gledao. Bojan i ja tada izađosmo napolje da ni slučajno ne čujemo tog sjajnog kartuzijanca kako se muči da otkrije u kojoj bi istorijskoj i crkvenoj konstelaciji mogao nastati moj beli đavolak. A možda je čovek i pogodio vlažni razlog njegovog bledila. To nikad neću saznati.

Kada se Sartr, posle nekoliko minuta, izlazeći iz tamne kapelice na bleštavo sunce, sapleo preko praga i tako ružno pao, Bojan i ja, po instinktu, učinismo ono najbolje: pustili smo ga da ne povredimo njegovo dostojanstvo, da se, batrgajući i tražeći odletele naočare, taj mali, veliki čovek sam izvuče iz mučne situacije. Bojan i ja smo za to vreme zaneto gledali na bele vrhove moćnog Triglava i glasno se divili.

* iz knjige „Šaka soli”