Španović: Ni Tokio nije tako daleko

Nacija je njihov nastup u Riju ocenila desetkom. Ivana Španović i njen trener Goran Obradović našoj kraljici sporotova doneli su prvu medalju posle 60 godina. Ivana je oborila sopstveni nacinalni rekord i sa osmom uzastopnom medaljom nastavila blistavi niz na velikim takmičenjima, niz započet na Svetskom prvenstvu u Moskvi 2013. godine. Ali, „akademska” ocena koju su njih dvoje sebi dali bila je nešto niža.

– Osmica ovog puta! Ali, pisaću novu „doktorsku disertaciju” za OI u Tokiju. Nadam se da će tada ocena biti veća – bio je jedan od prvih Obradovićevih utisaka posle sletanja u srpsku vazdušnu luku.

Na licu naše šampionke nije bilo suza koje su obeležile prve minute posle završetak nadmetanja. Njeno lice krasio je samo prepoznatljiv, širok osmeh. Radost i zbog medalje i zbog dočeka.

Ipak, devojka koja je našoj atletici na OI donela prvu „žensku” medalju (prethodne jedine dve osvojili su Ivan Gubijan 1948. i Franjo Mihalić 1956.), osetila je potrebu da objasni zašto je plakala neposredno posle osvajanja bronze.

– Prvi šok bio je kada sam shvatila da je takmičenje završeno, da nisam uspela da ostvarim skok za koji sam znala da imam u nogama. Toliko godina smo se spremali za ovo takmičenje, sve smo podredili njemu i onda ono čega sam se bojala, da mi ne zafali sreća, upravo mi je ona nedostajala – istakla je Ivana Španović.

Ona je objasnila da je razlog za optimizam imala što zbog rezultata na mitnizima, prvenstvima, treninzima, što zbog njenog trenutnog mesta među konkurencijom.

– Trenuto nemam konkurenciju u Evropi, pa ne bežim od toga da se borim za tituli najbolje u svetu. U poslednje vreme to su upravo te dve devojke koje su sada bile ispred mene. Sa njima sam i htela da se takmičim. Ris je šestostrukoa svetska prvakinja, Bartoleta do olimpijska pobednica, a sada i dvostruka olimpijska šampionka. Ali, takva konkurencija me inspiriše, nisam više impresionairana njihovim medaljama, ne plašim ih se – potanko je Ivana Španović analizirala pluseve i minuseve iz nastupa u Riju.

Na dodeli medalja mnogima je delovalo da Španovićeva na pobedničkom postolju tiho peva srpsku himnu. Ali ona je tada izgovarala nešto sasvim drugo.

– Imala sam razgovor sa samom sobom. Kada sam stala tamo i shvatila da sam jedna od tri koja se nalazi na tom postolju, uvidela sam da je bilo budalasto što sam dan ranije kukala kako nisam uspela. A, jesam! – istakla je Ivana Španović.

Hladne glave je konačno bila manje kritična prema sebi.

– Iako mi je bilo teško da prihvatim da sam završila na trećem mestu, ipak sam shvatila da moram da budem zahvalna. Zahvalna što uz sebe imam osobe koje žive sa mnom za jedan isti cilj, za jedan isti san, zahvalna sam što sam zdrava. Biće još puno prilika za nove lične rekorde. Korak po korak – uz osmeh je naglasila Ivana Španović zaključivši da ni Igre u Tokiju nisu daleko.

I nisu. Naša šampionka ima tek 26 godina, a njena najozbiljnija konkurencija zagazila je u tridesete.

Već danas – trening

Koliko je Ivana Španović posvećen sportista potvrđuje i današnji raspored. Tek što je stigla u otadžbinu, već oko 18 časova imala je trening. Kako kaže, želela je da ostane kako bi kolegama pružila podršku u pohodu na rekordan broj medalja za samostalnu Srbiju, ali obaveze joj nisu dozvolile.

– Nisam ostala zbog obaveza prema sponzorima, a i zato što su preda mnom još tri takmičenja Dijamatske lige, posle toga me očekuju još dva mitinga. Nisam umorna, nisam psihički iscrpljena. Jesam emotivno, ali ću se vratiti taman da na nekim od tih takmičenja skočim rezultat koji je trebalo da bude ostvaren u Riju – uverena je Ivana Španović.