Savezi otpadnika

Zbog plana o izgradnji novog reaktora u nuklearnoj elektrani u Mađarskoj, na 70 kilometara od granice sa Srbijom, prošle godine domaći ekolozi zamerili su srpskoj vladi da nije preduzela sve na šta joj međunarodne konvencije daju pravo kako bi se osvedočila da taj pogon neće predstavljati pretnju po ovu zemlju. Ministarstvo životne sredine je tvrdilo da je iskoristilo sve mogućnosti za uticaj na Mađare i da opasnosti po Srbiju neće biti, te da ćemo zbog novog i savremenijeg reaktora biti i bezbedniji nego dosad, sa zastarelim instalacijama na tolikoj blizini.

Možda je zbilja tako, ali niko se neće osećati mirnije ako je, uprkos demantijima Bukurešta, istina da SAD prebacuju nekoliko desetina nuklearnih bombi iz Turske u Rumuniju, na 200 kilometara odavde. Tek u tome pravo glasa nemamo, kao što ni Nemce, Holanđane, Belgijance i Italijane niko nije pitao veruju li da će postati bezbedniji kada su SAD lane odlučile da osavremene atomske arsenale koje drže u tim zemljama i pretvore te bombe u još smrtonosnije.

Otkako je Ukrajina opet planula, i NATO i Rusija se u Istočnoj Evropi gledaju preko nišana iza kojeg u šaržere dodaju sve više „metaka”: i vojnika i svih vrsta konvencionalnog, sad možda i atomskog oružja. Ako se ovako nastavi, obični Evropljani će se uskoro, pre nego bezbednije, osećati kao oni nesrećnici po frontu u čijoj zgradi vojnici postave svoje gnezdo i tako je pred protivnikom istaknu kao metu. Na drugim mestima, Zapad i Rusija osuđuju takvo ugrožavanje civila, ali kod kuće i sami izvode nešto slično.

Jedno od objašnjenja za navodno prenošenje nuklearnih bombi u Rumuniju je da se Zapad i Turska nakon propalog puča zbilja razilaze. Drugo je produžetak prvog, ali i uverljivije – da bi se Turska mogla urušiti. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan svom sirijskom parnjaku i dojučerašnjem prijatelju Bašaru el Asadu prigovara da je pomagao džihadiste iz svojih tajnih, vlastoljubivih računica i da je gušenjem demokratskih snaga izazvao razdor koji je vodio islamističkoj radikalizaciji i opštem sukobu u Siriji. Po svemu što radi u poslednje vreme, ne bi bilo iznenađenje ni da Erdogan prizove sličan usud na sopstvenu zemlju, po kojoj terorističke napade već izvode Islamska država i Radnička partija Kurdistana, dok raste polarizacija između režima i ostalih političkih i društvenih grupa. Čistkama kojima mrcvari armiju, državne institucije i građansko društvo, Erdogan razara upravo one snage po kojima se Turska razlikovala od Sirije i koje bi trebalo da je učine otpornom na slom kakav je snašao suseda.

Ponovnim zbližavanjem s Rusijom, obnovom saradnje s Izraelom, povezivanjem s Iranom i pozivima Egiptu da uspostave bolje odnose Erdogan nastoji da makar na spoljnom planu, gde je sebi bio stvorio mnogo neprijatelja, učvrsti Tursku. Ali, iznutra je i dalje destabilizuje razobručenom samovoljom i progonom političkih protivnika, ljuteći se što ga Zapad ne podržava u tome zdušno. Zapravo, većina protesta koje je dosad zbog toga morao pretrpeti bila je sasvim prigušena, jer Evropa i Amerika još računaju na njega da zadrži izbeglice na turskom tlu, bude klin NATO-a na Bliskom istoku i, mada se od te nade gotovo diglo ruke, garant modela demokratskog islamizma.

Već sa Sirijom je Evropa kao nikad ranije shvatila kako je Bliski istok previše blizu da bi izbegla da tamošnji potresi ne poljuljaju i nju. Avganistan i Jemen su u haosu, ni Pakistan ne stoji sjajno, Saudijska Arabija zapada u ekonomske poteškoće. Libija se raspada, Tunis i Egipat su u političkoj i privrednoj krizi i nose se s džihadistima. Ukrajina je opet u grčevima. Evropske spoljne granice su potpaljene bezmalo celom dužinom, a Brisel i Berlin ne pokazuju da imaju ideju šta da preduzmu sem da se nadaju Erdoganovoj dobroj volji i da prime još bombi Amerike, upravo one zemlje koja je vojnim intervencijama pretvorila dobar deo Bliskog istoka u razvaline, da sad ne bi znala šta dalje: nije joj ni da se povuče, niti da nastavi po starom, ukopavajući se sve dublje u neuspešne ratove.

Ilustracija D. Stojanović

I Rusiji će Bliski istok upamtiti to što je opet vojno intervenisala u njemu, i to na strani Asada, kojeg gotovo svi lokalni vladari žele da obore. Ali, nijedan od njih nije zato raskinuo političke i ekonomske veze s Moskvom, naprotiv: čak se i rusko oružje, demonstrirano u Siriji, sve bolje prodaje u regionu.

Najupadljivija je, ipak, vojna saradnja Rusije s Iranom, čije baze ruski bombarderi sad koriste za misije u Siriji. Rusi su 1907. uspostavili protektorat nad severnim Iranom, četiri godine kasnije su slali vojsku i na parlament u Teheranu, nakon Drugog svetskog rata pokušali su opet da otcepe deo iranske teritorije. Da nije Britanaca, koji su ih još gore izmučili, i Amerikanaca, nekada prijatelja koji su ih izneverili pučem iz 1953. godine i podrškom autokratskom šahu Pahlaviju, Iranci bi verovatno smatrali Ruse za najgore neprijatelje.

Ni danas im se interesi ne poklapaju potpuno. Konkurenti su na tržištu nafte, sa suprotnim strategijama za njegov oporavak od niskih cena. Ulazak Rusije u Siriju umanjio je iranski uticaj u toj zemlji. Irancima je i mnogo više stalo do opstanka lično Asada i njegovog alavitskog režima kao koridora ka Libanu i Hezbolahu, dok Rusi deluju spremnije na kompromis sve dok bi ga zamenio neko ko bi se takođe starao za njihove interese.

Prevashodno, Rusija i Iran su saveznici u „otpadništu”, protivljenju snazi SAD na regionalnom i globalnom nivou. Istina, u centralnoj Aziji su nastojali da se ne sudaraju. Moskva je vezala Teheran za sebe i kreditima, mada su oni najizdašniji zasad samo obećani. I njihova privredna saradnja je ispunjenija planovima nego rezultatima. Evropski biznismeni, zainteresovani za Iran, taoci su američkih finansijskih sankcija prema toj zemlji: u protivnom bi mogli pomoći Zapadu da okrnji osećaj izolacije koji Irance gura ka Rusiji. Premda, Sirija je Iranu toliko važna da u tom pitanju možda ne bi stajao drugačije ni da su mu odnosi sa Zapadom bolji.

Možda samo zbog toga i prihvata ruske vojnike na svom tlu, jer u Siriji su ponovo u ofanzivi antiasadovske grupe, koje ruski avioni navodno mogu efikasnije da bombarduju ako se služe iranskim bazama. U Vašingtonu verovatno ukrštaju prste da se ispostavi kako to nije strateška odluka o produbljivanju vojnih veza, nego privremeni i iznuđeni potez Iranaca i Rusa kako bi učvrstili položaj zajedničkog štićenika, improvizacija koju će vremenom zbrisati njihovi raznorodni interesi, istorija imperijalističke grabežljivosti i talog uzajamnog podozrenja.

Drugim rečima, Zapad se može nadati – zasad ništa više od toga – da će jednog dana Iran postati nešto poput Turske. I ona s Rusijom ima složenu istoriju i sadašnjost još komplikovaniju po prepletenosti i suprotstavljenosti interesa. Povremeno se opire Zapadu, ali bez njega do ovog trenutka nije mogla, niti pokazuje čvrstu nameru da ubuduće pokuša drugačije. Ali, Zapad se na vreme ugradio u turske vojne i ekonomske potrebe, dok Iran Amerikanci još drže pod ključem, u zatvoru sankcija, tretirajući ih i nakon potpisivanja nuklearnog sporazuma kao neprijatelja s kojim je potpisano tek privremeno i parcijalno primirje.

I Hilari Klinton i Donald Tramp obećavaju još čvršći pristup Iranu. Evropljanima je krajnje vreme da počnu tražiti rupe u sankcijama.