Probušiću kašiku, konačno

SVE MOJE DIJETE

Dijeta! Za taj pojam znam od najranijeg detinjstva. Starija sestra mislila je da bi s nekoliko kilograma manjka bila zgodnija. I zato je sedamdesetih godina prošlog veka sa sestrom od tetke bila čest pacijent čuvenog i tada jedinstvenog doktora Pfafa. U ono vreme koja god bi žena poželela izgled za naslovne strane kucala bi na vrata njegove ordinacije i dobijala rigoroznu dijetu. Mislila sam, nikad mi neće zatrebati recepti za doručak s pola viršle i 25 grama sira i za ručak 80 grama belog mesa s gomilom nezačinjenog zeleniša.

Ali, želja za izgledom ala Lokica Stefanović odvela me je u prvi pokušaj. Nađosmo drugarica istomišljenica i ja dijetu u jednom ondašnjem časopisu.

Merimo namirnice, brojimo kalorije umesto da učimo i izlazimo. Efekat – mrzovolja i blage vrtoglavice. Vratih se maminoj kuhinji – gulaš, đuveč, prženice, juneća supa. Ona je kuvala sve što danas ne sme ni da se pomene, a industrija je smišljala sve više grickalica, slatkiša, gaziranih pića.

Prva prava dijeta, na koju me je naterala sadašnja kuma, bila je s jajima. Magazini kojima se verovalo tvrdili su da je efikasna i bez povratka kilograma. Ozbiljno smo prionule na poštovanje pravila. Dominirala su kuvana jaja. Ali posle tri-četiri dana neprijatnost od količine jaja zabašurio je rezultat na vagi. Kilogram manje. Vredi! Za sedam dana pet kilograma manje. Svaka nam čast. Samohvaleći se utapale smo bol u želucu i muku. Pred kraj druge nedelje već nismo ništa jele. Tu smo razumele dobrobit dijete. Tih dana u usta da stavimo ništa nismo mogle. I video se manjak. Ali, sve se vratilo brzinom svetlosti. Kuma i dan-danas, tridesetak godina kasnije, kad prođe pored tezge s jajima, oseti mučninu.

Onda se pojavila dijeta po mesečevim menama. Kad je mlad mesec ne jede se ništa, piju se samo neograničene količine vode. Izdržljivo, kratkotrajno, ali ne i efikasno. Vodila sam računa o mladom mesecu, uputila se u astronomiju i astrologiju jer se pričalo kako se to vezuje za horoskopske znake. Kažu lekari – ni slučajno. Poslušala sam.

Ma nek’ idu kilogrami. Kad bi bar upalio večiti savet „probuši kašiku”.

– Ne mogu svi da budu manekenski tipovi. I gledam mršavice na slavama, jedu sve po redu, pite i salate, sarme i torte, pa sitne kolače. A ja kô ptica, što zbog stida, što zbog brige. Ali, mi krupnije smo uvek nasmejane i dobro raspoložene. Kao i krupni muškarci – tešila sam sama sebe i pronalazila istomišljenike.

Kad, nova dijeta. Obećavajuća. Dijeta Ujedinjenih nacija 90 dana. Ima testenine, slatkiša, voća.

– Ova je za mene. Neću se odreći čokolade, kolača ni sladoleda, mojih poroka. Da se konzumiranje slatkiša i sladoleda karakteriše kao bolest zavisnosti, ja bih sigurno bila na teškim terapijama. Kao i moja najbolja drugarica, samo što je njen metabolizam drugačiji pa može da pojede šest domaćinskih sarmi i dve čokolade pred spavanje, 400 grama bureka u podne i brzu hranu u neograničenim količinama, a vaga jedva da joj pokazuje 48 kilograma, još malo pa upola od moje. Kod mene je jedna sarma kilogram težine.

I bacih se na Ujedinjene nacije. Odlično. Za 30 dana pet kilograma minus. Lako je pregurah i bila sam 14 kilograma u manjku. Uuuuu koliko sam se bolje osećala, lepše, zgodnije, a tek izbor garderobe koliko je bio veći.

Dijeta se i drži da ti kažu kako si smršala i kako dobro izgledaš, a ti se onda praviš kao ma nije, „samo sam promenila odeću, frizuru, nisam ništa posebno radila”. Ma jok, nisam.

Ali, opuštanje je uzelo danak.

Slučajno mi je potom neko rekao za pirinač dijetu. Svakog jutra po jedno sirovo zrno do 30 pa nazad… Ništa se nije desilo, samo sam okrnjila dva zuba i danima nosila kamenčinu u stomaku.

Spasiće me limun dijeta. Za četiri nedelje 15 kilograma. Odlično, imam svadbu na kojoj moram da budem tip-top.

– Probaj. Rezultati su sjajni. Nemaš ograničenja, ne moraš da vežbaš, a topiš se – objašnjavala mi je drugarica bez grama viška, a večito na dijeti.

Bolje nego da idem kod lekara, da mi drže pridike kako sam sebi dozvolila da se ugojim, znam li koje su posledice… Sve znam. Ali ne mogu da oslabim. Za doručak pojedem tek nešto da ne izađem gladna. Ne ručam jer ne mogu da stignem. Pojedem grisine i nekad kikiriki. Ali uveče krenem od predjela. Glocnem i u toku noći nešto, da ne lažem.

I stalno moram da se pravdam. Kad se jednom u pola godine uhvatim zalogaja na poslu uđe neko od kolega i kaže „jao, samo jedeš”.

Sećam se, kad sam se ukočila i otišla na pregled prvo što mi je lekarka rekla bilo je: „Vi morate da oslabite, onda vas neće hvatati promaja jer nećete imati sala i nema kočenja”.

Na limun. Prvi dan litar kisele i limun bili su pravo osveženje i uživanje, ali već osmog dana s osam limuna počela sam da posustajem, a kod četrnaestog limuna u litri vode mi nije bilo dobro. Drugi dan s 14 limuna jedva. Od hrane mi je bilo muka, a od mirisa čokolade napad. Teško izdržljivo i ne preporučujem nikome. Danima sam imala probleme sa želucem... I niko ništa nije primećivao. Čak ni ukućani. A na važnu svadbu sam se jedva odvukla od bolova.

Malo pauze pa kupus dijeta predviđena, navodno, za srčane bolesnike koji se spremaju za operaciju. To je dijeta koja stvara osećaj dobrog raspoloženja. E, ko je to rekao debelo je slagao. Kako raspoloženje može da stvori kuvani kupus s malo luka u paradajzu. Recept već stvara neraspoloženje.

Odlučila sam da ne isprobavam dalje dijete s iglicama, proteinima, Atkinsonove i Lagerfeldove, intolerantne i pilotske i da odem kod nutricioniste.

Oslabila sam 18 kilograma, ali uz dosta brzog hoda, napornog vežbanja i strogog pridržavanja rasporeda i jelovnika. Vredelo je dok sam imala strpljenja, bogami i novca. Prestala sam da idem na vežbanje jer me je malo mrzelo, malo mi je bilo hladno, a više sam verovala da sam postigla cilj. Posle godinu dana sam konačno shvatila da dijeta ne postoji, već samo promena iz korena i odricanje dok sam živa. Zapravo, sve ostalo je kratkog daha. Istrajnost bez opuštanja i jedan obrok koji će zameniti pet što najviše volim.

I dalje gledam preparate, čitam o sunovratima kilograma specijalnim napicima a kad otvorim sajt s letovanjima istrči mi dijetalno oko, slušam o liposukciji i pitam se kako ću sad već u alarmantnim godinama da doteram liniju.

A suprug me ubeđuje: „Sat i po brzog hodanja šest dana u nedelji i sve možeš da jedeš, samo smanji hleb i slatkiše i videćeš efekte za tri meseca. Kilogrami počnu da se tope i nestaju”.

Kako brzo da hodam kad me boli koleno? A i dosadno je.

Probušiću kašiku, konačno.