Junačka poruka

Ovo je zemlja krša i jauka,

što golotinjom i burama rađa,

zalivi ovi gnezda naših lađa,

punih ponosa i pučinskih vuka!

Ostrva ova zmajišta su zmaja,

čiji ognjevi, kao sunca jarka,

pališe krila lavu svetog Marka,

kad god halapljiv prohte okršaja!

Ovo su sela mrkih galijota

s miškama poput munja od oblaka;

ovo kućišta kosmatih Morlaka,

čiji žulj znači duždeva sramota!

Tuđinče, ko te u kraj ovaj zvaše?

Ovde kam svaki ljut je i vidovit,

put, bogaz svaki od žala halovit!

Ovde val ima žubor reči naše!

Brdima, poljem, uz Ravne Kotare,

kud k’o oblaci zloslutni se skiću

pesme o Jankoviću, Smiljaniću,

beli se orli jate i krstare!

– Pođi, i zbogom!... A kad u domaju svoju

na lađi gvozdenoga boka

stigneš i sretneš dva majčina oka

gde od radosti ovlažena sjaju,

seti se u vrh da grkog Jadrana

mnoga te majka ojađena kune,

da grđe neg tvoj Udes će da grune

naša istarska bez prebola rana

Zadar

(Politika, 18. aprila 1920. godine)