Da li je naš zdravstveni sistem rasipnički

Postoje tri vrste laži, zapisao je Milan Stojadinović u svojim memoarima: mala laž, velika laž i statistika. Ovu istinu poslednjih godina uporno potvrđuju neki članovi NVO, a u skupštinskom ekspozeu i stari-novi premijer, kad ističu da je potrošnja u zdravstvu Srbije od 10 do 11 odsto BDP znatno viša nego u zemljama regiona i šire, želeći da nametnu zaključak da je naš zdravstveni sistem neefikasan i rasipnički. Koliko procenti mogu da zavaraju i dovedu građane u (željenu) zabludu, najbolje govore konkretne brojke. Naime, prema podacima SZO za 2012. godinu rashodi za zdravstvo u Srbiji, po stanovniku, iznosili su 267 evra, u Hrvatskoj 582, Sloveniji 1.108, a u Italiji 1.845 evra. Prema podacima Svetske banke za 2013. godinu rashodi za zdravstvo, po stanovniku, iznosili su u Srbiji 475 dolara, Hrvatskoj 982, Sloveniji 2.000, a u zapadnoevropskim zemljama u rasponu od 4.500 do 5.000 dolara. Situacija je danas nepovoljnija, jer su realizovani doprinosi za zdravstveno osiguranje smanjeni za 29,6 odsto u odnosu na 2008. godinu.

Svi ovi brojevi, a ne procenti, jasno govore da su jednogodišnji finansijski troškovi po glavi stanovnika višestruko manji u našoj nego u evropskim zemljama, što neminovno utiče na efikasnost, kvalitet i sigurnost zdravstvenog sistema. Posebno je pitanje da li su visoka odvajanja za zdravstvo u Evropi posledica rasipništva i loše organizovanosti njihovih zdravstvenih sistema, ili su niska odvajanja u našoj zemlji posledica postojanja alhemičara u našoj sredini? Objašnjenje za našu zemlju nalazi se u etabliranom ekonomskom voluntarizmu i evidentnoj hipokriziji, koji se ogledaju u nesrazmeri između proklamovanih prava osiguranika i ekonomske moći države i stanovništva. Neuvažavanjem i neprimenjivanjem ekonomskih zakonitosti, zdravstveni sistem Srbije bio je i ostao ekonomski i socijalni ventil ove države. U prilog ovom stavu govori i činjenica da je sredinom 2014. godine stopa obaveznih doprinosa za zdravstveno osiguranje smanjena za dva odsto, da bi bila povećana stopa doprinosa za penzijsko osiguranje.

Ukoliko prihvatimo činjenicu da ekonomija „ne stanuje” u zdravstvenom sistemu Srbije, nameće se pitanje kako je moguće da se sa mnogo manje finansijskih sredstava postižu sasvim zadovoljavajući, ali ne i optimalni, rezultati u prevenciji i lečenju naših osiguranika? Koji su to „sigurnosni ventili” u zdravstvenom sistemu Srbije, ukoliko ne računamo altruizam pojedinih zdravstvenih radnika? Telegrafski navodim samo neka moguća objašnjenja. Prvo, znatan broj osiguranika odlaskom kod privatnog lekara, u privatnu laboratoriju ili kupovinom lekova dodatno finansira svoju zdravstvenu zaštitu, i to, prema podacima SZO, čini čak 39 odsto ukupne zdravstvene potrošnje. Drugo, znatno manji broj zaposlenih lekara, a posebno medicinskih sestara na 1.000 stanovnika, u odnosu na evropske zemlje, evidentno „pojeftinjuje” našu zdravstvenu zaštitu. Treće, niske plate, koje dovode u pitanje dostojanstvo zdravstvenih radnika. Prosečna plata u 2015. godini u zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti iznosila je samo 40.649 dinara i bila je, prvi put, ispod republičkog proseka koji je iznosio 44.432 dinara. Naravno, ova činjenica mnoge lekare i ne dotiče, jer su „obezbedili” druge izvore prihoda: dopunski rad u privatnim zdravstvenim ustanovama, neformalno plaćanje zdravstvenih usluga, plaćeno angažovanje i funkcije u zdravstvenom sistemu, partijama, udruženjima, upravnim odborima i sl. Četvrto, nedostupnost inovativnih, veoma skupih, lekova, koji bi mnogim bolesnicima poboljšali kvalitet života ili znatno produžili život. Od 228 inovativnih lekova koji su se pojavili u EU od 2007. godine, našim pacijentima je, kroz pozitivnu listu lekova RFZO, dostupno samo 12, u Italiji 133, Sloveniji 148, Hrvatskoj 62, Bugarskoj 83. Generalno gledano, velika je zabluda da je u našoj zemlji enormna potrošnja lekova, pogotovo kao rezultat „dogovora lekara i farmaceutskih kuća”. Jednogodišnja prodaja farmaceutskih proizvoda u našoj zemlji, po stanovniku, iznosi 85 evra, dok u zemljama EU dostiže 295 evra.

Polazna osnova za rešavanje nagomilanih problema u zdravstvenom sistemu Srbije jeste suočavanje s istinom i saopštavanje iste, ma koliko ona bila bolna u kontekstu aktuelnih društvenih-ekonomskih-političkih zbivanja u našoj zemlji. Međutim, osiguranici moraju znati koliko odvajaju za zdravstvo i šta to donosi, odnosno omogućava, a to je osnovni paket zdravstvenih usluga. Sve iznad toga, a to su različiti nivoi dobrovoljnog osiguranja, stvar je njihove odluke, odnosno ekonomske mogućnosti pojedinaca i države.

Političari moraju da prestanu da koketiraju s nerealnim očekivanjima osiguranika/glasača, da stiču predizborne poene s demagoškim parolama o besplatnom zdravstvu, moraju da shvate da jerihonske trube postoje samo u biblijskoj priči i, što je najbitnije, da celokupan teret odgovornosti ne prebacuju na zdravstvene radnike. Ekspoze starog-novog predsednika vlade ne uliva nadu u mogućnost kreiranja i realizacije nove zdravstvene politike u bližoj budućnosti.

Zdravstveni radnici, uz dosledno i potpuno poštovanje doktrine, protokola, savremenih dostignuća i etike, moraju da uvedu ekonomske parametre u organizaciju rada, dijagnostičke i terapijske procedure. Ušteda na jednoj strani, s medicinskim pokrićem, samo znači kvalitetnije i efikasnije lečenje na drugoj strani. Nestručnost, nekritičnost, polipragmazija, takođe, moraju povlačiti ekonomske konsekvence za zdravstvene radnike.

Neophodna je modernizacija celokupnog zdravstvenog sistema u smislu promena načina plaćanja, odnosno vrednovanja rada zdravstvenih radnika, načina praćenja rezultata rada i kvaliteta usluga. Neophodna je zaštita primaoca i davaoca usluga preko transparentnog i ekonomski utemeljenog načina finansiranja, kao i uvođenje odgovornosti na svim nivoima rada i organizacije zdravstvenog sistema. Postojeća situacija mora da nas natera da „igramo otvorenim kartama”, sve ostalo je lupanje štapom po vodi. Za početak, za zdravstvene radnike koji žive samo od svojih plata, i istina je dovoljna.

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu