Spomenici i naslednici

Vratio se Sloba u naše živote, kao tragični epski mit, projektovani spomenik antijunaka, in memoriam na smrtonosni deo srpske istorije. U stvari, Milošević više nikome ne služi, niti može da se koristi kao opravdanje za sve što ne valja danas. Bilo je dovoljno vremena da se stvari poprave, osim onoga što se popraviti ne da: desetine hiljada žrtava najgorih vremena čiji je on bio simbol. Toliko malih spomenika za jedan veliki.

Ma koliko vrednovali učinke Miloševićevog doba, njega ne ocenjuje istorija, jer kao takva još uvek traje, nego njegova odrasla politička deca, kojoj bronzane biste mogu da budu i postament za sopstvene odlivke. Ili bar za san o njima. Šta god mislili o vremenu koje briše sve i leči svaku ranu, i danas Srbijom vladaju embrioni iz njegovog šinjela.

Rekao bih da je bura povodom relativno maligne ideje o večnom metalu u kome bi bio zarobljen počivši vladar Srbije malo preterana, jer je njegov značaj podeljen na drastičnom sukobu oprečnih sudova: za jedne je on zlotvor za druge romantični Srbin, komunista i nacionalista u jednom biću. Onaj koji je želeo sve najbolje, a to po svaku cenu, pa mu, eto, nije uspelo. Nešto je krenulo po zlu, a najveće zlo je potrefilo narod na čijem je čelu bio Mesija.

Možda će Dačićevo ushićenje mrtvim Miloševićem biti nešto manje od imitiranja i obožavanja vožda dok je bio živ. U stvari, Dačić je prvi počeo sa detronizacijom druga Slobe, on je pionir izbacivanja njegove slike iz kabineta, što je Mrkonjića i starije kadrove svojevremeno uvelo u stanje gubitka osnovnih životnih orijentira. Dačić u usponu nije mogao da izrasta pod neugodnom Slobinom senkom. Lider umesto lidera možeš da postaneš samo na njegovim razvalinama. Tek kad napraviš svoje temelje, možeš da ga postaviš u dvorište, kao mrtvu stvar koja ne pravi smetnju a mogla bi da pomogne.

Svakako da je Ivica Dačić lider socijalista manjeg formata nego što je to bio njegov počivši idol. Dok je Milošević želeo da bude, a u jednom trenutku i bio operetski vođa svih Srba, Dačićeve ambicije su samo prividno manje. On ne želi niti može da bude vođa naroda, ali ume da napravi dobru karijeru u kojoj uživa više nego što je Milošević ikada uživao u svojoj. Slobodan je bio dramatični tragičar, Ivica je hedonista i pragmatičar, sklon javnom ispoljavanju svojih protivrečnih emocija, kao i ekspresivnog muzičkog antitalenta. Sloba je pevušio samo Miri, Dačić cepa uši kome god stigne. Ako je Milošević pokušao da oživi i održi kosovski mit, i na njemu se uzdigao pre pada, Dačić zna da bi neke krhotine legendarne propasti mogle da mu budu od vajde. Da se zna odakle on dolazi, da tada i tamo nije sve bilo tako loše i sa toliko mnogo užasa, i da bi doba odrastanja u kome je on imao istu frizuru kao i veliki šef, moglo u njegovoj verziji da bude skoro sasvim ružičasto.

No sve to ipak još nije dovoljno za podizanje spomenika u zemlji u kojoj ih (spomenika) ipak ima isuviše. Ideja je bila Dačićev lakmus papir, i jedan bezobziran izazov demokratskoj javnosti. On je više puta pokušao da kaže kako je sve ono što je bilo između pada Miloševića i dizanja naprednjaka, još veći sunovrat od onoga koji smatramo najvećim.

 Ono jest, demokratizaciju ovoga društva pokušali su da ostvare politički hazarderi i lešinari, mediokriteti sposobni da unište skoro svaku dobru ideju, pa su je i uništili. I dali priliku još gorima od sebe da svoju nekompetenciju prikazuju kao božji dar i loše nasleđe. I danas su i jedni i drugi ovde, skoro u istim sastavima, i u opoziciji i na vlasti, čineći da se ovo društvo godinama nalazi u kolektivnoj depresiji, bez otpora i mnogo nade. Logika je ova: badava građanski bunt i sve drugo, obrni-okreni, ponovo će nad nama da budu isti. Tako nam je, vidite slike iz devedesetih, draga lica, ako nisu pokojnici ili kandidati za spomenike, još su tu. Samo su malo ostarela, ali to su već biološki a ne politički procesi.

Procesi vode i u promene, pa su spektakularne političke travestije senzacije koje omogućuju opstanak na vlasti i veliku moć. Aleksandar Vučić je otkrio spomenik Borislavu Pekiću, a možda će i Zoranu Đinđiću, kad dođe vreme. Njegov politički drugi otac (Nikolić) je prorekao Đinđićevu smrt, i iselio se iz bulevara sa njegovim imenom. Spomenici su tako postali sredstvo posrednog i direktnog otklanjanja mračnih mrlja iz živopisnih biografija. Svoju ulogu Dačić vidi drugačije: on ne želi da oriba biografiju, već čitav jedan mračan deo istorije.

To ne može da učini jedan spomenik, bilo gde da bude postavljen, makar Milošević bio i na pegazu ili ovom podneblju prikladnijoj bedeviji. Ali za Dačićev povratak u bajno detinjstvo, za populistički sedativ ljudima koji vole da uzgajaju svoje pileće pamćenje, biće to sasvim dovoljno.