Koliko je bolje kad si odsutan

Na Dalekom istoku, zahvaljujući tradicijama taoizma i budizma, praznina je sveprisutni pojam kako u filozofiji i umetnosti tako i u svakodnevnom životu.

U ovoj tradiciji nastale su brojne prakse putem kojih praznina može postati čovekova druga priroda:  kako dugotrajno i naporno vežbanje meditacije, tako i discipline koje u sebi nose meditativnu komponentu, bilo da se radi o borilačkim veštinama, bilo o umetničkim praksama. Naime, gluma i umeće pijenja čaja, pravljenje ikebane i suvog vrta, pisanje haiku poezije i ispisivanje kaligrafija, podjednako kao i umeće mačevanja i veština gađanja lukom, vezani su za meditativni princip postepene (i privremene) eliminacije misli, osećanja i čulnih senzacija, odnosno stvaranja unutrašnje tišine. Ovo je prvi i osnovni preduslov za umanjenje ličnog, ego-orijentisanog subjekta.

Uranjanje u delo

Da li je koncept praznine blizak zapadnom čoveku i zapadnoj estetici? Mada u istoriji zapadne civilizacije praznina svakako nije bila dominantan formalni element niti estetska funkcija, kao što ni unutrašnja tišina umetnika nije bila neki posebno istican i negovan pojam, ipak brojni i često pionirski primeri iz filozofije i umetnosti ukazuju na suštinski afinitet estetike i praznine, naročito praznine subjekta.

Stoga je moguće povući veoma upadljive analogije između teza nekih od najvećih zapadnih mislilaca i orijentalnih učenja. Ovi mislioci su, naime, često i pod direktnim uticajem orijentalnih stanovišta, isticali da se svaki estetski doživljaj, bilo da je u pitanju stvaranje, bilo recepcija, zasniva na ograničenju ličnosti subjekta, odnosno svesti o sebi i sopstvenom Ja, i potpunom uranjanju u delo ili kreativni proces.

Mada su prizvuci ovakvog mišljenja oduvek postojali, ova stanovišta svoj potpuniji oblik poprimaju tek u modernom dobu, u delima Šopenhauera, Ničea, a zatim sa nastankom psihoanalize bivaju utemeljena i izvan polja filozofije i estetike. Umanjenje svesnog subjekta sprovodi i Hajdeger koji tvrdi da je kao posledica hegemonije subjekta u estetici došlo do identifikacije afektivnog stanja sa estetskim. On predlaže da se umesto fokusiranja pažnje na subjekat, njegovo osećanje i doživljaj, neguje Grundstimmung, 'štimung' atmosfera, tonalitet, nešto što nije u vezi ni sa subjektom ni sa objektom, ali kroz šta se svet ispoljava.

Pražnjenje umetnikovog „Ja“

Najzad, na ovoj misaonoj putanji neizostavno treba pomenuti Ludviga Vitgenštajna, čija se filozofija na najbeskompromisniji način zalaže za direktno, impersonalno iskustvo, u kome subjektovo Ja ne posreduje niti njime upravlja.

Sva ova gledišta izvršila su snažan uticaj i ostavila dalekosežne posledice na estetiku, a istovremeno i odredila put savremene umetnosti. Naime, apstraktna umetnost, performans i hepening, ples, savremena muzika, književnost, svako na svoj način, poigravaju se pojmom praznine.

Bilo da je reč o Maljevičevom belom kvadratu ili o kompoziciji od četiri minuta i 33 sekunde tišine Džona Kejdža, o hepeningu Alana Kaproua, o književnosti koja je proglasila smrt autora, ili o doslovnom plesu Mersa Kaningama, sve su ovo primeri prisustva praznine čiji se odjeci često mogu slediti samo na onom nevidljivom polju intimno-univerzalne spoznaje. Može se, stoga, zaključiti da formalna revolucija savremene umetnosti sledi put kreativne praznine.

Najvažnija praznina, tvrdi u eseju „Estetika praznine” Đanđorđo Paskvaloto, jeste unutrašnja praznina subjekta, „pražnjenje” njegovog Ja. U ovom Ja, naime, leži koren svih vezanosti i svih beskonačnih diskriminacija koje um projektuje na pojedinca i na svet. Decentralizacija subjekta, pak, dovodi do sistemske promene: kako se Ja smanjuje, tako svet postaje veći.

Na Istoku postoje discipline i učenja koja direktno vode izmeštanju subjekta iz iluzorne pozicije centra univerzuma. U zapadnoj civilizaciji ovakve tendencije su uglavnom na periferiji kulturnih i društvenih zbivanja. Mada je dominantan i centralizovan subjekt u misaonoj tradiciji Zapada mnogo puta bio dovođen u pitanje, u društvenoj stvarnosti, pa čak i u umetnosti, reč je o poziciji koju snažno i autentično zastupa tek poneki pojedinac.

Nama blizak primer ovakvog umetničkog koncepta jeste stvaralaštvo Srđana Valjarevića, odnosno njegovo pisanje s periferije. „Jeo sam jabuku hodajući ulicom. Šake su mi bile sočne i lepljive, jedan radnik je lopatom utabavao zemlju. Tu će uskoro biti ulica.” („Tri utorka”, II). Evo jednog domaćeg haikua, istina u četiri stiha.

Mada u Beogradu postoji krug ljudi koji piše haikue, Valjarević svakako nije jedan od njih. Ovaj mini stih samo se slučajno našao u njegovoj formalno razbarušenoj poeziji. Ono što verovatno nije slučajno jeste marginalna pozicija koju ovaj pisac u svojim stihovima sebi dodeljuje. Ne kažemo da je ona proizvod neke spekulacije ili direktne intencije. Jednostavno, kao da mu se dao dar da od sebe napravi distancu, da se posmatra u društvu sa mravima, vranama, psima, da sebi ne daje veću važnost od granja, zemlje i kiše; da se ne smatra boljim ili gorim od ostalih ljudi, već to što jeste, i da to nosi, nekad teško, a nekad lako.

Valjarević: stvari imaju reč

„Sve te silne stvarčice na stolu, koje su, jedna po jedna, ispadale danima iz džepova i iz torbe i zauzimale svoje mesto, jedna kraj druge”, počinje pesma o Londonu („Kiša se topi u ustima”), a onda o njemu ne govori pesnik, već same stvari: „upaljač i upotrebljene autobuske karte, zgužvana kapuljača, plan Londona, kesica čaja od pomorandže, ključevi, kondom, cigarete, losion za brijanje, podmetač za čašu, rečnik”. A uostalom (potpuna decentralizacija), niti je taj London, niti išta drugo glavno i jedino: „Čuje se kiša, udara po simsu, engleska kiša. Bilo koja kiša.”

„Koliko je bolje kad si odsutan”, kaže Valjarević („Tamo pozadi”). Kao da praznina nije kukavički beg, već mudro povlačenje, odstupanje, odstojanje, pravljenje prostora za smislenije bivstvovanje. Ova praznina radi iznutra da nešto ipak napravi. Tako u autobiografskoj pesmi „Klinč II”, mada preovlađuje nisam ovo i nisam ono, a ako i jesam, onda to jesam slabo i površno, nekim čudom rezultat nije čovek gubitnik, već biće koje, za razliku od drugih aktivnih utvara, živi i diše: „puckaju mi nožni zglobovi, kolena, lakat, vratni pršljen i ramena”. Ceo čovek! I još može da kaže: „Sve ovo ipak vredi.”

Praznina nije napravila pustoš već prisustvo. Pesnik skuplja „trunčice, hiljade, u jednu šaku”, i kaže: „Dobro je, tu je” („Jedan minut je dovoljan za stid”).