Vaterpolo – institucija srpskog sporta

Od našeg izveštača

Rio – Neko reče: da je sve kako treba imali bismo u Srbiji status najvećih sportskih zvezda. Vaterpolisti Srbije, sinonim uspeha od osamostaljenja, lakoća trajanja i pobeđivanja. Od osamostaljenja 25 takmičenja, 23 medalje, 16 zlatnih... Da li može više, bolje, da li bi to bilo normalno?

Ne može se naći nijedna zamerka. Niko nikada nije otkazao dolazak na pripreme, niko nikad nije postavio bilo kakav uslov za igranje. Niko i nikada. Pojedine analfabete su im prebacivali što se bore za plaćanje nečega što im je obećano. I to su činili u svojoj kući bez napada u javnosti. Prepoznao je to predsednik Milorad Krivokapić i učinio ogroman napor da postoje, koliko je to moguće, pravi uslovi za rad, a da dugovanja postanu ružna prošlost, da mogu da...

– Da se spremimo i da u Riju zaokružimo sve, – pričao je kapiten Živko Gocić svestan da je nekima od njih to poslednja prilika.

Nisu pričali javno, ali su znali šta znači igra velikih brojeva. Zlato u Beogradu je bio imperativ postavljen sa strane, sa viših instanci. Trebalo je opravdati velika sredstva. Sa stručne strane, pražnjenje baterija na jednom takvom takmičenju je bilo više nego dobro došlo. Recimo bronza... Ali pravo na to nisu imali:

– Sve smo izdržali. I u bazenu i sa strane. Nije bilo lako, pritisak nikad veći, – pričao je Prlainović.

Prevario se. Pritisku sa strane pridodali su svoj. Rio – sad ili ko zna kad.

– Samo da odemo i počnemo da igramo. Od meča do meča.

I Savić, jedan od najuspešnijih srpskih stručnjaka uopšte, prolazio je tešku školu. Ponekad bismo se izdvojili i zaboravljajući da sam novinar slušao sam šta se sve i kako dešava. Držao je sve u sebi. Okružio se malim brojem ljudi od poverenja, udaljio se od medija, posvetio samo bazenu.

I krenuo je sa svojih 13, kako voli da kaže, lavova.

1. Gojko Pijetlović – golman, karakter, spreman da izdrži i dane kada briljira ispred mreže i kada uskače sa klupe da poveže odbranu, zaustavi udarce na sjajan način. Golmančina koji je sebi na kraju dozvolio prvi put, kako reče, jaku izjavu u dve reči: „premoćan tim“.

2. Dušan Mandić – u Londonu statista, u Riju jedan od najjačih aduta. U startu se tražio, bio nervozan. Jednom je prošao, posle Brazila pored novinara bez pogleda i glasa. Poručio je „izvini”. Sve smo razumeli, a izvinio se na najlepši način: na tri odlučujuće utakmice devet golova iz 13 pokušaja. Kakav igrač!

3. Živko Gocić – kapiten, ljudina, čovek za sve. Hrabro je stajao pred novinare. „Ne brinite, bićemo zajedno do kraja, pa šta bude“ – posle Brazila. „Ponosan sam što vodim ove šampione“ – posle Hrvatske. Parabola Bijaču možda i najlepši gol karijere. Jedan je Žile kapiten.

4. Sava Ranđelović – uvek nasmejan, spreman na zez. Ali u vodi voli kost u kost. Prvi naš strelac u Riju. Zapamtili ga Aikardi, Lončar, Širanji. Sada više šutira i kada bude namestio ruku, biće jao golmanima. Znao zbog čega je došao, „samo zlato“. Za tri reprezentativne sezone je sve trofeje pokupio.

5. Miloš Ćuk – kakva razorna ruka mirnog Novosađanina. Znao je da pusti haubicu kada se niko nije nadao. Naplatio je nepravedno neigranje u Londonu. Ćuk je igrač koji pleni mirnoćom, uvek na zemlji sa pehom da nije igrao finale. Posle Španije i Italije je pričao: „Čemu radovanje, pa još nismo završili posao.”

6. Duško Pijetlović – kada krene brane nema. Nosi sve pred sobom. U startu nervozniji nego obično, a onda igre iz 2015. koje su ga izbacile kao najboljeg igrača sveta. U završnici raspoložen, spreman za dva metra, za beka, za šuteve iz daljine. Reče: „To što smo zamislili smo uradili“.

7. Slobodan Nikić – na poslednjem turniru najbolji. Kao da je sve što je uradio sada stavio na kocku da bi osvojio zlato. Od Atine do Rija, 12 godina od srebra do zlata. Borben, emotivan, racionalan, u igri sjajan. „A kad se setim da smo bili na ivici noža sa Australijom. Sad ovakav kraj, naše najteže osvojeno zlato“.

8. Milan Aleksić – igrao je kada je trebalo čudesno. Prihvatio sve uloge, jak na beku, u organizaciji i posebno na šutu. Takva zadrška se teško brani . „Kada smo preživeli Australiju znao sam da možemo do kraja. Bila je potrebna jedna utakmica da budemo ona Srbija.”

9. Nikola Jakšić – nema klub, a posle Rija može mirno da čeka ponude. Sva snaga talenta, hrabrost, igrač čiji je gol „kengurima” za 8:7 možda i okrenuo točak sreće na našu stranu. Buduća zvezda svetskog vaterpola. „Čekao sam da se podignemo i znao sam da ćemo na kraju da budemo najbolji“.

10. Filip Filipović – možda nikad strasnije nije odigrao takmičenje. Vukao u početku, kasnije kada su i drugi prošli bilo mu je lakše. Sa pravom MVP turnira, strelac sa odličnim procentom. Svaka druga je ulazila. „Prešli smo igricu. Vreme je za nove klince“. Da , ali sa njim u ekipi.

11. Andrija Prlainović – mozak ekipe, razmišlja 300 na sat. Nija ga hteo udarac, ali je pogađao kada je bilo najpotrebnije. Šalio se na račun svoje igre. „Svi su bili dobri, osim mene” ili „i ja sam se popravio“. Ubeđen je bio u trijumf. „U Londnonu smo na kraju zabrljali, ovde blistali“.

12. Stefan Mitrović – mučio ga je početak. „Ljudi, verujte nama je najteže“. Onda je proigrao, pokazao po ko zna koji put da vaterpolo nije samo snaga već i znanje. Tresao mrežu kada se mislilo da od šuta nema ništa. „ Prazan sam i srećan. Piši šta hoćeš“.

13. Branislav Mitrović – dizao se kroz čitav turnir. Nervirao, ali i verovao u sebe. Posle Japana kao u Kazanju. Preko 60 posto odbrana, a oni navodno jači od njega Pinedo, Tempesti i Bijač nisu ni postojali. „Ne znam šta se događa, znam samo da smo pobedili“.

Eto, to su „Dekijevi” lavovi.

Igrači važniji od selektorovog skoka u vodu

Od našeg izveštača

Rio – Savezni selektor vaterpolista Dejan Savić je ispratio finale košarkaša. Miran, kao da dan ranije sa delfinima, konstatuje:

– Ima vremena za priču. Treba da pogledam svetsko mlađih kategorija u Podgorici i evropsko u Holandiji.

I dodatak:

– Nervira me to što je svima zanimljivije pitanje zbog čega nisam skočio u bazen, nego da pišu o igračima koji nam godinama donose veliku radost. E, takvo nepoštovanje ne mogu da shvatim.

I u pravu je, zar ne?

Devet zlata od deset mogućih

Olimpijske igre u Riju su deseto takmičenje na kojem je Dejan Savić vodio naše najbolje vaterpoliste. Učinak je zadivljujući.

2013. zlato: Svetska liga (Čeljabinsk), sedmo mesto: Svetsko prvenstvo (Barselona)

2014. zlato: Svetska liga (Dubai), Evropsko prvenstvo (Budimpešta), Svetski kup (Alma Ata)

2015. zlato: Svetska liga (Bergamo), Svetsko prvenstvo (Kazanj)

2016. zlato: Evropsko prvenstvo (Beograd), Svetska liga (Huejdžou), Olimpijske igre (Rio)