Srbija bolja nego ikad

Srbija je na Olimpijskim igrama u Riju osvojila osam medalja. Iz Pekinga su se 2008. naši olimpijci vratili s jednom srebrnom medaljom (plivač Milorad Čavić) i dve bronzane (vaterpolisti i teniser Novak Đoković), a iz Londona 2012. s jednom zlatnom (tekvondoistkinja Milica Mandić), jednom srebrnom (strelac Ivana Maksimović) i dve bronzane (vaterpolisti i strelac Andrija Zlatić).

Dakle, možemo da budemo prezadovoljni s tovarom medalja iz Brazila. Zlatni su rvač Davor Štefanek i vaterpolisti, srebrni košarkaši, odbojkašice, tekvondoistkinja Tijana Bogdanović i kajakaški dvosed Marko Tomićević i Milenko Zorić, a bronzani skakačica udalj Ivana Španović i košarkašice.

Drugo je pitanje da li je to nama dovoljno. Nije, jer bismo želeli da naši u svemu budu prvi.

To je dodatni podsticaj sportistima da se ne mire sa sudbinom kad im ne ide, jer znaju da ne predstavljaju samo sebe, nego celu zemlju, sve nas. Za njih je to i dodatni pritisak, i to najteži, ali on je sastavni deo sporta. I ko mu ne podlegne taj može da bude šampion.

Srbija je prvi put na Olimpijskim igrama učestvovala još 1912. u Stokholmu. Imala je samo dvojicu predstavnika. Dušan Milošević i Dragutin Tomašević bila su trkači i nisu stigli do medalje. Naša zemlja je tada izvojevala mnogo važniju pobedu – primljena je u olimpijsku porodicu, a Svetomir Đukić u Međunarodni olimpijski komitet. Kasnije su naši sportisti predstavljali Jugoslaviju, pa Srbiju i Crnu Goru.

I kada ocenjujemo olimpijska dostignuća Srbije mi je, verovatno podsvesno, izjednačujemo s Jugoslavijom, a to nije isto. Mnogo je uži izbor sportista, ekonomske mogućnosti su manje, domaća takmičenja po snazi ne mogu da se mere s nekadašnjim...

Ali, mi želimo najviše. I zato neki smatraju bi država trebalo da „proseje”, pa da ulaže u one koji mogu nešto da osvoje. To zvuči logično, ali u sportu ne može nepogrešivo da se oceni ko će da bude uspešan, a ko ne.

Dešava se da oni koji su već viđeni s medaljom, i to najvrednijom, ostanu praznih ruku, a da neko na koga retko ko računa zadivi. Svi smo očekivali da Đoković osvoji zlato. Tako je predvideo i Asošijeted pres. Ali, najbolji teniser je već u prvom kolu naišao na tvrd orah. Ili, ko bi rekao da će od Majkla Felpsa, najboljeg sportiste na svetu, brže da pliva tamo neki Singapurac?!

To su događaji po kojima će ove igre biti zapamćene. Svako od učesnika i neposrednih posmatrača, a i nas koji smo ih pratili posredno, pamtiće ih i po još nečemu ili nekome. Ali, ono što će neizostavno da traje duže od varljivog ljudskog sećanja jeste pokušaj da se s igara u Riju odstrane svi predstavnici jedne zemlje, u ovom slučaju Rusije, kako dužni, tako i nedužni.

I dok su takmičarske borbe u Riju već prošlost za ove druge još nisu završene, samo što idući put možda povod neće biti doping, nego nešto drugo.