Dobre, loše, rđave…

Od našeg izveštača

Rio – Da li su Igre u „Božjem gradu” bile uspešne? U sportskom smislu svakako jesu. A u organizacionom? Teško…

Oduvek se ocena uspešnosti organizacije tražila u završnim govorima predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta na izrečenim na ceremonijama zatvaranja olimpijskih igara, ali i mimo njih, budući da su uvek izricane uvijeno – da se raniji organizatori ne uvrede, a naredni ne uplaše – prilično precizna ocena dobijala bi se u kontaktima sa sportistima, trenerima, članovima olimpijskih misija i naravno međusobnom razmenom mišljenja i utisaka izveštača.

Govor Tomasa Baha na prepunoj Marakani na zatvaranju prvih letnjih olimpijskih igara koje su održane u njegovom predsedničkom mandatu na prvi pogled ne nudi ocenu napora (i njihovih rezultata) Organizacionog komiteta igara u Rio de Žaneiru. „Došli smo u Brazil kao gosti. Danas odlazimo kao prijatelji” rekao je predsednik MOK i dodao: „Ove Olimpijske igre ostavljaju jedinstveno nasleđe generacijama koje dolaze. Istorija će govoriti o Rio de Žaneiru pre, i mnogo boljem Rio de Žaneiru, posle Olimpijskih igara”.

Rio će, svakako, biti bolji i lepši zbog novoizgrađenih sportskih objekata, nove linije metroa i svega ostalog što je poboljšalo infrastrukturu grada, ali to nije odgovor na pitanje da li su igre bile uspešne, ili nisu.

Za sada Igre u Pekingu 2008. među sportistima, trenerima i oni koji brinu o njihovim potrebama za vreme boravka u Olimpijskom selu, slove kao najbolje organizovane do sada. S tim se slažu i predstavnici sedme sile koji su listom protumačili da je predsednik MOK Žak Rog na „Ptičijem gnezdu” zatvorio najuspešnije olimpijske igre u istoriji.

Istina je da je Rog rekao da su to bile „zaista izuzetne igre”

Po zatvaranju prošlih igara u Londonu opšteprihvaćen stav među učesnicima bio je da britanska prestonica nije nadmašila Peking. Dobre igre u sportskom pogledu i korektna organizacija, bila bi preciznija dijagnoza, a Žak Rog je proglasio igre „srećnim i slavnim”. Rekao je mnogo i – ništa.

Nema sumnje da će Brazilci zauvek misliti da su bili najbolji domaćini. Izveštači sa Igara, a bilo ih je zajedno s tehničkim osobljem mnogobrojnih televizijskih ekipa, dvostruko više od sportista, sigurno ne dele tu ocenu. Ljudi na čije je kolege pucano iz vatrenog oružja dva puta, bez obzira što je prvi napad proglašen slučajnim, a drugi prekvalifikovan u napad kamenicama, to ne mogu da prihvate. Prelaznu ocenu ne može da zasluži ni prevoz. Samo odlazak na dva sportska takmičenja u različitim sportovima, na dva sportska objekta u različitim delovima ovog megalopolisa, odnosio je minimum pet časova, često i više zbog velikih saobraćajnih gužvi, čekanja na autobuse koji redovno kasne…

A na olimpijskim terminalima nije bilo ni jedne stolice, klupe, ni nadsteršnice…

Još teže pritužbe stizale su iz Olimpijskog sela. Naši olimpijci žalili su se kao uzgred na prljavštinu i lošu hranu, a bili su zaista učtiviji od olimpijaca iz mnogih drugih zemalja.

I na kraju o volonterima, srcu svih velikih takmičenjima. Tomas Bah je rekao da će svi učesnici zauvek pamtiti njihove osmehe. Hoće, zaista, ali i to da s ogromnom većinom volontera nisu mogli da se sporazumeju sem ako nekim slučajem nisu naučili portugalski.